Имала је четири дана када сам је први пут угледала како прави кораке. Доктор је тумбао и окретао, слушао срце и плућа, па поново тумбао и окретао, као да је нека животињица, а не моја тек рођена беба. Онда ју је усправио, ухватио испод минијатурних мишица и повео по подлози за пресвлачење. Хтела сам да вриснем: „Шта радите то, побогу?! Па она има само четири дана!“ Уместо тога, само сам опчињено гледала у њена стопалца. У њене корачиће.
Од породилишта до првог рођендана било је много разлога за опчињеност. Чак и кад се другим људима чинило да ту нема бог зна какве магије. Дете је подригуло, мож’ мислити! Дете само седи, јака ми филозофија! Окреће се на стомак и са стомака на леђа. Зна да препозна своје прсте. Смеје се кад на телевизији почну рекламе и тапше кад год чује аплауз.
Из чарапица у штрамплице и скафандер, па онда у јакницу и патике и коначно, поново стигосмо до босих стопала. Поново гледам у те кораке од седам миља, а као да их гледам први пут. Пратимо са осмехом њене час трапаве, час грациозне кораке по поду. Kад губи равнотежу, она маше ручицама по ваздуху. Kад изгуби равнотежу, она падне. Kад падне, она устане. Па испочетка.
Гледам је и кажем Жиму: „Па она је човек! Цело једно биће! Од ње може живот да се учи!“
Наравно, и ја сам упала у замку у коју упадне свака мајка. Заљубила сам се бесповратно и слепо у своје дете.
Понекад ми се заврти у глави од јурњаве по соби. Мада је центрифуга у глави увек јача: да ли је сада довољно јела, што је оволико нервозна, како се овако презнојила, да је не жуљају ове патике, што се умирила оволико, да л’ она зна колико је ја волим? Дан ми прође у непрестаном самопроверавању и самопрекору: ово поврће сам пресолила, предуго је била на сунцу, обукла сам је превише, рано сам је разголитила, није требало да јој дам чоколаду, што сам јој дозволила да ме поткупи својим патуљастим загрљајима? А знам: у њеним рукама се топи умор, туга и брига.
Она ме је научила да је љубав најјачи лепак. Лепи папир, кожу и душе. Везаност је доживотна.
На крају дана себи увек заличим на њу. Јер и ја, мама, правим те час трапаве, час грациозне кораке. Kад губим равнотежу, машем рукама у ваздуху. Kад изгубим равнотежу, паднем. Kад паднем, устанем. Па испочетка.
Верујте ми, нико није тако заљубљен у те почетке као ја. Јер маме виде магију и тамо где се другим људима чини да је нема. Довољно је само да погледају у своје дете.
Извор: Лоламагазин