“Синдром оца цара”. Тако неки називају понашање очева са нарцисоидним поремећајем личности. Све као да је већ речено у те три речи.
Нарцисоидни очеви готово никад нису у психотерапији. Не укључују се у процес јер је обично њихово мишљење о њима самима да су увек у праву, а да други не ваљају.
Истина је да већином они који долазе на психотерапију јесу супруге или већ одрасла деца својих нарцисоидних родитеља, а готово никад нарцисоидне особе лично. Највеће последице живота са нарцисоидним родитељима углавном сносе најближи и то у виду сталне стрепње и високе анксиозности, па све до паничних напада, осећаја недовољне вредности, оштећеног самопоштовања и самопоуздања, осећаја неке неодређене кривице. Кривица се овде углавном своди на дубоко осећање да сам крив зато што нисам довољно добар. Како је само лепо један клијент ово осећање описао: ”Стално у себи самом стрепим да ћу бити разоткривен и раскринкан. Кад боље размислим, Ивана, ја немам за шта да будем разоткривен.”
Истина је да нам осећај кривице треба јер указује на то да имамо савест за разлику од психопатије у којој савести нема или она може постојати у рудиментима – некаквим зачецима, попут дрвета које је израсло као нешто закржљало, мало и недовољно у односу на оно што је за тај род очекивано.
Али осећај претеране кривице која је нереална није добро носити у себи самоме јер у основи депресије јесте управо претеран осећај кривице, онда када му ту није место. Тај осећај кривице, требало би да буде на правом месту у право време. Тада се може рећи да нас савест опомиње да не чинимо лоше поступке или да исправимо грешку. Добро је да будемо људи савести. Међутим, када је осећај кривице претеран, на погрешном месту и у погрешно време, тада се може рећи да је он хипертрофисан . Деца нарцисоидних очева као и нарцисоидних мајки осећају се често готово увек кривима за нешто. Због тога што су одрастали пречесто окривљавани и готово никад хваљени.
Да ли се икада запитали је ли ваш отац нарцисоидан? Многи одрасли људи који живе са осећајем кривице се често питају има ли њихов отац неки проблем или је ипак грешка у њима самима?
Карактеристике за идентификацију нарцисоидног оца које вам могу бити од помоћи у решавању дилеме да ли је ваш отац нарцисоидан или не
Твој отац је био изразито непопустљив
Нарциси осећају потребу да контролишу своју околину и људе у њој. За тату нарциса то је једини могући начин постојања. Уколико сте расли поред нарцисоидног оца, он је вероватно покушавао контролисати: ваше активности, са ким се дружите, са ким сте у романтичној вези и како се ваш партнер понаша, шта ћете уписати од школе, ваш каријерни пут па чак и како се облачите и какав имиџ градите. У детињству је тешко разликовати нормалну родитељску бригу од жестоке контроле али жртве нарцисоидних родитеља и као одрасли људи ово често јако тешко разликују.
Твој отац је био љубоморан или такмичарски настројен у односу на тебе
Веома често су нарцисоидни родитељи љубоморни на своју децу. Није нормално да се родитељ осећа угрожено од своје деце него управо супротно .Здраво је бити поносан на постигнућа свог детета. Нарцисоидни отац може поредити своја постигнућа са вашим у смислу сталног ”набијања на нос да је бољи од вас”.
Твој отац је волео да манипулише људима у смислу да је волео да људи зависе од њега на било који начин
Нарцис воли да је потребан људима, посебно онима који њему лично нису заузврат прекопотребни јер тада осећа моћ и контролу. Како је мој клијент ову ставку лепо описао: ”Контролисао је мајку тако што ју је убедио да су њене пријатељице све саме неморалне жене и да не жели да оне улазе у кућу нити да се она са њима дружи. Изоловао ју је да би била сама и да би зависила емоционално само од њега. Имали смо три стана у Србији, од тога један у Београду где сам могао да градим сјајну ИТ каријеру. Замолио сам га са 24 године да ми уступи стан док не подигнем кредит за сопствени те да се преселим у Београд где ми се нудио сјајан посао за почетак. Он ми је говорио да је све то он створио са својих десет прстију и да идем у оно што сам створио ја, са својих десет. Све је радио да ми онемогући да се одселим и осамосталим, а у кући је стално свима набацивао да смо ‘под његовим кровом’ где владају његова правила. Осећао сам се бедно и неспособно.“
Твој отац није био претерано заинтересован за твоје потребе
Нарцисоидни очеви обично нису претерано заинтересовани за потребе или жеље своје деце. Фокусирани су на своје потребе. Јако ће се трудити да у јавности делују као савршени тата, али неће испунити природну потребу за љубављу, признањем, похвалом, подршком и оснаживањем коју дете има.
Твом оцу је недостајало емпатије
Нарцисима је тешко, ако не и немогуће, да разумеју или брину о емоцијама других људи. Ипак, траже да други брину о њиховим осећањима или потребама. Клијенткиња је то описала на сјајан начин: ”Мајка и ја смо тог дана пале у кревет због грипа. Мени је било баш лоше. Веруј ми Ивана да три дана није питао да ли нам нешто треба и како смо. Осећала сам се као непостојеће биће. Када је он био болестан, беснео би ако направимо и најмањи пропуст у бризи о њему.”
Твој отац је био осетљив на критику
Чак и мање критике ће погодити нарцисоидног родитеља. Понекад ће се чак и невини коментари схватити као увреда, чак и ако нису били замишљени као такви. Када се суочи са сопственом грешком, нарцис ће пребацити кривицу на друге људе, наљутиће се, заузеће одбрамбени став, одмах ће се фокусирати на грешке других људи, рецимо на ваше грешке или ће постати емоционално недоступан и повучен. Није ни чудо што се деца нарцистичних очева као и нарцисоидних мајки осећају готово увек кривима за нешто.
Твој отац је био харизматичан и популаран у друштву
Отац нарцисоид јако добро уме да постигне да га други људи заволе. Кад кажем други људи, мислим на оне ван породице. Нарцисоидна особа није развила адекватан ниво људске емпатије, али је научила јако добро да опонаша понашања која су вреднована и која употребљавају на начин да их људи заволе. Нарцисоидан отац је врло свестан какав утисак на друге оставља. Будно пази да се прикаже добар у свему, а посебно у томе како има савршен живот и савршену породицу. Углавном је то, наравно, “испаљивање ћорака ” у јавности јер само они који живе унутар те породице знају колико је стање далеко од савршеног.
Твој отац је изричито захтевао да добро изгледаш и да се пристојно понашаш у присуству његових пријатеља
За нарцисоидног оца, његова деца су статусни симбол који указује на њихов успех и статус у животу. Деца су као неки трофеји. Како је то клијент у психотерапији описао: “Живео сам уз стално осећање да не смем никако да осрамотим ћалета. Понекад би се осећао као неки расан коњ, натеран у друштво и изложен за приказивање. Када сам ипак почео да се буним и правим неке младалачке испаде, ризиковао сам сваки пут његов бес, агресију или освету. Нисам више то могао да поднесем јер то нисам био ја. Уместо мене, ту је био тај расни коњ који мора да живи по правилима успеха да би се аплаудирало његовом власнику (мислио је на оца). Онда сам из протеста понеки пут намерно бежао са часа, дошао кући касно, офарбао се у зелено. Тад би ме данима називао губитником, нитковом, бруком и срамотом. Никада ме није питао нешто у смислу: ‘Сине, шта се дешава са тобом? Мучи ли те нешто па се тако понашаш?’ Било је битно само постигнуће и слика коју остављам у јавности. То како се осећам, то је било непрепознато и потпуно неважно.”
Твој отац је био егоцентричан
Нарцисоидни родитељи су фокусирани на своју добробит која увек стоји на пиједесталу. Добробит оца, важнија је од добробити свих других у породици. Клијент у психотерапији то описује овако: ”Када њему није било добро или по вољи, целој породици није било добро. Тако смо функционисали, као да сви играмо око њега на прстима, трудећи се да он буде задовољан и збринут. У ствари, сви осим њега били смо жестоко занемарени и вечито уплашени његових критика или излива беса.”
Твој отац је био у јавности једна особа, а приватно сасвим друга
Живећи с нарцисом, јасно увиђате да постоје две врло различите особе које се мењају јавно и приватно. Као да облаче другу личност када су у јавности, а само ви знате како вам је тешко у породици с њим. Клијент у психотерапији то описује речима: ”Викао би на мене називајући ме губитником, а када би му зазвонио телефон у сред тог окривљавања јавио би се и као да је неко стиснуо прекидач у њему. Био би најпристојнији и најуљуднији човек овога света. Када би спустио слушалицу настављао би са бесним увредама. Није ни чудо што сам се плашио да родбини кажем шта ми се дешава иако сам жудео да ми неко помогне. Због ове две личности у њему самом, јавној и приватној, мама и ја смо знали да би нам тешко ко поверовао како у ствари живимо са њим. Зато никоме то нисмо ни причали. Живели смо у својој горкој тајни.”
Твој отац је био често одсутан
Нарцисоидни очеви су више забринути за себе него за своју децу па су често одсутни. Како то клијент описује: ”Када би се мајка бунила због тога што је веома мало код куће те да јој је тешко да сама буде ауторитет за нас троје деце у пубертету, он би кривио њу или нас за своју одсутност. Њој би говорио да је неспособна да буде родитељ, а нама да смо кретени, неспособни, неурачунљиви и слично. Говорио је да смо сами криви, сви комплет, јер не умемо да сами себе организујемо и да се понашамо нормално као он. Били смо сви криви и сви ненормални као породица, осим њега, наравно. Као да он није био део нас уопште. У ствари, тиме је себи куповао излазну карту како би могао да проводи време ван куће у ономе у чему ужива, радио је шта је хтео, не бавећи се ни нама ни мајком. Нисмо га занимали и то је једина истина.”
Твој отац је имао честе испаде беса
Нарциси могу изненада и жестоко прећи из стања нормалности у стање дубоког беса без посебне провокације. Клијент то описује на следећи начин: ”Он је био неко ко испаљује из оружја бес без упозорења. Изненада. Зато сам некако научио да ходам као по љускама јајета, да не бих пробудио тај бес. То је породица у комјој сви ходамо као по минском пољу да не бисмо изазвали његов бес. Чак и тако пазећи, опет смо изазивали љутњу. Као да смо сви развили неке невидљиве радаре којима смо испипавали и опрезно пратили како се он тог дана осећа. Уколико би он био добро, били бисмо спокојни барем неколико сати. Одрастао сам у стрепњи.”
Аутор: Ивана Синђић, Психотерапија Синђић