Наша су деца покрадена за оно најважније

јун 30, 2018
Тешко ми је да осетим одушевљење отварањем националног музеја након 15 година. За тих 15 година одгајила сам троје деце узраста 9, 12 и 16, и тих њихових 9, 12 и 16 се поклопило са ових 15 нефункционалних година Народног музеја. То значи да је моје шеснаестогодишње дете заједно са целом својом генерацијом проживело основно школовање у престоници без могућности да посети национални музеј.
Та деца су покрадена и ова култура је покрадена за те године.

Наше неразумевање значаја категорије времена скупо ће нас коштати.
Наше деде и бабе су поштовали време. Знали су колико је јабуци потребно да узри, детету да порасте, дрвној грађи да се осуши, сиру да сазри, кући да се покрије. Зато су они иза себе оставили оно што ми нисмо способни да одржавамо. Успех је готово увек везан за категорију времена: претрчао си толико метара за толико минута, постигао си гол у том минуту, дипломирао си у року, испалио си противградну на време, примљен си у хитну баш кад је требало, упознао си жену свог живота у раној младости. Све друго, све после, све касније је половично.
Моња Милинковић Јовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама