Понекад сам се сусретала са родитељима својих ученика који немоћно шире руке и признају да више не знају шта да раде са својим дететом. Све су покушали, набрајају мере, забране, жртве, али помака нема. Ја знам да је то само површина проблема, упутим их на сарадњу са психологом. Они је започну, па прекину, јер до дубине не желе да стигну. Она је или превише болна или захтева превише рада. У сваком случају, живот иде даље, родитељ је у уверењу да је најбољи, да је дао све од себе, проблем остаје и он се нада да ће га нека сила већ решити.
Е, овако мени изгледају поступци нашег Министарства просвете у претходном периоду. Немоћно ширење руку, упирање прстом у другога и тумарање у мраку.
Да сумирамо укратко. Био Рибникар, Мала Дубона и Орашје, биле бомбе по школама, били катастрофални резултати ПИСА тестирања, свакога дана осване нови снимак туча и свакојаког насиља, нема довољно наставника и учитеља, по друштвеним мрежама пиште и љуто се свађају родитељи и наставници пребацујући једни другима сопствену муку, деце има све мање, а и оно што долази има превелики број изостанака… Све је то било и јесте. И на све то ми добијемо – нови Правилник о оцењивању ученика. Он ће решити проблеме у школи као што су колачи Марије Антоанете утолили глад разјарене сиротиње.
Нови Правилник о оцењивању показује да наши законодавци школу не познају, да суштински не знају шта се и како ради у школи и како функционише свакодневни школски живот. Осим тога, бомбастим новинским насловима о истом том правилнику, школа је представљена као највећи непријатељ наше деце, па је Министарство нашло за потребно да их заштити. Дакле, све је у реду, само су наставници нерадни и обесни, зато ћемо саставити акт на осамнаест страна и звездана прашина ће засијати на путу нашег народног образовања и просперитета.
Нећу овом приликом да улазим у детаљну анализу нареченог закона, само ћу рећи да су у њега унете козметичке и популистичке промене. Мало се испеглало оно што школа већ ради, што као пракса већ одавно постоји, па су свему томе придодати чланови који треба да послуже као васпитна оклагија за непослушне наставнике. Истини за вољу, и та оклагија је одавно у старе законе углављена, али су јој сад дали почасно место.
Али… Нико се, очито, није запитао шта ћемо са децом. Јер наша деца неће да уче. Програми су нам застарели, обимни и непродуктивни. Наша деца заостају у развоју, гуше се у гротлу виртуелног света, не знају да читају и рачунају. Све је већи број функционално неписмених. Све је већи број писмених који одавде беже. Све је више насиља. Наставници и родитељи су немоћни. Наша школа и наша деца су у стању апсолутног неразумевања. Раскорак који постоји између система образовања и продукта тог образовања постаје толико велики да захтева хитну социолошку анализу.
Шта треба да научимо децу? Како треба да научимо децу? Каква је будућност наше деце? Какав пут им трасирамо кроз школски систем? Шта је циљ? Где је исходиште? На ова питања немамо одговор. А деца расту у хаосу, без свести о значају образовања, тумарају кроз разреде, скупљају поене, сведочанства и дипломе иза којих не стоји способност да живе самосталним и достојанственим животом, да мисле и критички расуђују.
Нови правилник о оцењивању је пуцањ у празно. Нама треба реформа система образовања од вртића до факултета. Треба децу прво нечему да научимо, па кад их научимо, лако ћемо се договорити како да их оцењујемо.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца