Marija Matić je diplomirani biolog. Pre 15 godina odlučila je da napravi veliku promenu u svom životu i odselila se u – Stokholm. Pre toga, u Srbiji je dve godine radila kao nastavnik biologije.
Preselivši se u Švedsku izabrala je da nastavi karijeru u istom smeru, pa tamo danas predaje grupu prirodnih predmeta – biologiju, hemiju i fiziku. Već 13 godina predaje na švedskom jeziku, a kako nam je objasnila, diplomu iz Srbije su joj potpuno priznali, za sva tri predmeta koje predaje.
Jedino što nisu priznali iako je na fakultetu polagala, jeste pedagogija sa didaktikom. To je morala da sluša ponovo, ali se, kako kaže, svakako dosta razlikuje od onoga što se kod nas uči.
Pored rada u nastavi, Marija već četiri godine radi i kao prvi nastavnik (förstalärare) što znaci da pronalazi nove, interesantne metode učenja, odlazi na seminare i isto tako ih drži svojim kolegama i sa celom školom deli svoja iskustva, znanja itd.
– Kratko receno, ”učim” svoje kolege kako da nastavu učine interesantnom, da pokušaju da rade na različite načine, kako da ocenjuju i da motivišu svoje učenike, kaže Marija.
S njom smo razgovarali o obrazovnom sistemu u Švedskoj i o onim njegovim segmentima koji bi se mogli prilagoditi i našem sistemu, kako bi postao fleksibilniji, moderniji, bolji.
Kao nastavnik biologije radili ste u Srbiji, a danas radite u Stokholmu. Po čemu je posao nastavnika u dve države, dve kulture, sličan, a po čemu se dijametralno razlikuje?
I u Srbiji i u Švedskoj nastavnik mora da prati plan i program ali ga, naravno, prilagođava sebi i svojim učenicima. Znači, nastavnik zadržava svoj stil i način predavanja, koristi svoje metode i prilagođava grupama, a pri tome obuhvata sve nastavne oblasti koje plan i program propisuje.
Različita je metodika i didaktika. U švedskim školama se prilikom planiranja nastave razmišlja o varijaciji i diferencijaciji same nastave kako bi se svi učenici integrisali u nastavu. Prilikom samog planiranja nastave razmišlja se o tome da su učenici različite idividue sa različitim predznanjima, znanjima, sposobnostima kao i da svi uče različitim tempom, na različite načine i svi se nalaze na različitim nivoima. Nastavu bi trebalo prilagoditi svima i tu je bitan posao „prvih“ nastavnika da podsete i razviju svest kod svojih kolega o upravo toj različitosti koja postoji u razredima. Prvi nastavnici, osim što imaju zaduženje predavača i razrednih starešina, imaju zadatak da planiraju i održavaju seminare i radionice, kao i pedagoške forume na kojima diskutuju i daju primere svojim kolegama, kako da formiraju svoju nastavu, a da ona bude interesantna, motivaciona, raznolika, da podstakne logičko razmišljanje kao i da svakog učenika „pronađe“ na njegovom nivou i da svaki učenik oseti da može da dostigne svoj lični cilj u skladu sa svojim mogućnostima.
Šta biste istakli kao prednosti srpskog obrazovnog sistema u odnosu na druge, a šta bi trebalo da „prepišemo“ od sistema u kom ste danas?
Davno je bilo kada sam ja radila kao nastavnik biologije u jednoj srpskoj skoli. Ja sam bila tek početnik ali se sećam da sam uživala u svakom trenutku provedenom sa svojim đacima. Disciplina je bila na zavidnom nivou, uživala sam respekt i poverenje svojih učenika. Nikada nisam morala da razmišljam šta treba promeniti ili uraditi da bi me učenici od samog početka časa slušali. Uopšteno mislim da je disciplina bolja u srpskim školama kao i odgovornost učenika za sopstveno znanje.
Disciplina u švedskim školama i nije na zavidnom nivou i zato je jako važan način na koji se nastava planira. Postoje detalji koji su jako vazni da bi disciplina bila na dobrom nivou i da bi učionica bila jedna zdrava sredina za učenje.
To što bi srpski obrazovni sistem trebalo da „prepiše“ od švedskog je možda planiranje nastave.
U švedskoj školi u planiranju nastave je važno sledeće:
Kako otpočeti čas? Švedski nastavnici koriste nešto što se zove: rutine i rituali.
Rutine pomažu u ostvarenju dobre discipline. Npr. pre nego svi učenici uđu u učionicu, stoje u redu ispred učionice sa materijalom potrebnim za čas (učenici u Švedskoj dobijaju od škole sve što im je neophodno za učenje – knjige, sveske, olovke, gumice i laptopove). Nastavnik pozdravlja dobrodošlicom na vratima i zamoli svakog đaka da odloži svoj mobilni telefon u svoj sandučić, naravno ukoliko ga ima kod sebe. Ponekad, nastavnik udeli svojim učenicima i po koji kompliment kao npr. za dobro ponašanje ili za finu frizuru ili nešto drugo. Nastavnici uglavnom poznaju učenike kojima je potreban mali podsticaj za bolje samopouzdanje. Svaki učenik ima svoje određeno mesto u učionici. Ukoliko je u planu neka aktivnost koja zahteva da se nameštaj premešta u učionici, onda se to uradi pre nego učenici uđu. Naravno, svaki učenik i u tom slučaju bi trebalo da ima svoje određeno mesto zato što upravo taj detalj pruža osećaj sigurnosti i poverenja. Isto tako je važno da kada učenici uđu u učionicu, znaju tačno šta i kako će danas raditi na času. Zato je potrebno napisati agendu časa na tabli ili projektoru, ukoliko se koristi digitalna verzija. Naravno i cilj samog časa.
Rituali su važni da se probudi mašta i razmišljanje kod đaka. Istraživanja su pokazala da je najbolje otpočeti čas tako što ćemo aktivirati učenike od samog početka da rade i uče zajedno u grupama, to se zove kooperativni način učenja. Takođe, da bismo zainteresovali učenike za neku određenu oblast i da bi svi oni osećali da zaista žele da prisustvuju našim časovima, bitno je razmišljati na koji način im postavljamo pitanja. Ona bi trebalo da budu povezana sa oblašću o kojoj učimo, ali isto tako i sa učenikovim znanjem, iskustvima i interesovanjima.
Definisati svoja očekivanja. Na primer: Da li svi učenici mogu da urade neki zadatak za neko određeno vreme i na tom nivou na kom sam ja to isplanirala? Da li svi učenici mogu da uče i pokažu svoja znanja na taj način na koji sam ja to isplanirala? Npr. ne mogu svi učenici pročitati isti tekst za isto vreme, pogotovo oni sa određenim dijagnozama kao što je disleksija. Takvi učenici mogu slušati taj isti tekst na svom laptopu, dok drugi, sa drugim poteškoćama mogu dobiti sličan tekst malo jednostavnije napisan.
Predavanju je obično „okrenuto“ ka celoj grupi i retko je prilagođeno pojedincima. Zato je vazno diferencirati svoje predavanje i prilagoditi ga svima tako što ćemo npr. pričati pet minuta, pokazati možda i prezentaciju sa nešto teksta i slika. Znamo da različite individue uče na različite načine, neki slušajući, neki čitajući, a neki gledajući slike ili kombinacijom sva tri načina. Posle pet minuta zamoliti učenike da zapisu u svojim sveskama ili laptopu to što su zapamtili iz predavanja. Kada završe zamoliti ih da uporede svoje zapise sa drugom/ drugaricom iz klupe. Na ovaj način mogu čuti isti sadržaj više puta i na različite načine, a i sami znamo da je to važno za lakše učenje i razumevanje.
Postoji mnogo sličnih načina učenja ali kao što vidimo, cilj ovakve nastave je da se što više nauči, navežba i zapamti na času. Đaci u švedskim školama retko imaju domaće zadatke. Kada uče kod kuće, to je uglavnom pre nekog pismenog zadatka. Učenici moraju da znaju na vreme kada će imati testove, pismene vežbe i slično. Nastavnik nema pravo da ispituje učenike bilo pismeno ili usmeno ukoliko to nije najavio na vreme. Više od dva testa (pismeno ili usmeno) ili prezentacije ne smeju da se planiraju u toku jedne nedelje, dva je maksimum.
Mnogo se pažnje obraća i na sam završetak časa. Bitno je da se sadržaj današnjeg časa obnovi. Često se u švedskim školama primenjuje metoda zvana „karte za izlaz“. Učenicima se podele ceduljice sa određenim pitanjima na koja oni anonimno odgovaraju i daju nastavniku pre nego napuste učionicu. Na taj način nastavnik zna šta je potrebno obnavljati više puta sledeći put, a šta ne. Ponekad se koristi digitalni kviz. Učenici odgovaraju preko svojih laptopova. Na taj način nastavnik ima uvid u to koliko je procentualno učenika razumelo današnje predavanje i da li bi trebalo neke delove dodatno objasniti.
I da, svaka škola u Srbiji bi trebalo da jednom nedeljno okupi nastavnike na nivou cele škole, gde će oni razmenjivati i diskutovati o svojim predavanjima, razmišljanjima, metodama rada, planovima itd. Kolegijalno učenje je jako bitno za uspostavljanje dobre nastave i dobrih rezultata. U švedskim školama ovo već postoji, kao i to da nastavnici posećuju časove jedni kod drugih i daju jedni drugima konstruktivne kritike, koje će pomoći da se nastava unapredi i dovede na jedan još viši nivo.
Koliko Vam je bilo teško da se prilagodite novom sistemu?
Meni nije bilo teško zato što sam ja i u Srbiji pokušavala da radim na malo drugačiji način nego moje druge kolege. Pokušavala sam da pronađem metode kroz obične, životne situacije, da sa njima povezem biologiju i da razvijem logičko razmišljanje kod svojih učenika. Mi nismo imali laboratorijski kabinet u školi ali sam ja pronalazila načine da pokažem svojim đacima kako mogu da povežu teoriju sa praktičnim stvarima. To im je dosta pomagalo da razumeju to što uče. I dan danas koristim iste metode, samo što ovde imam svoju školsku laboratoriju i sve ostalo što mi je neophodno za praktične vežbe.
Pre nego sto sam počela da predajem u švedskoj skoli dopunjavala sam didaktiku i metodiku prirodnih nauka na Stokholmskom Univerzitetu. Tamo sam dosta toga naučila, a naravno i kasnije kroz sam rad i od svojih kolega.
Kakav je položaj nastavnika u švedskom društvu?
Nije baš na zavidnom nivou. Ja lično smatram da bi trebalo da postoji malo više poštovanja od strane đaka i njihovih roditelja. Imam utisak da se od nastavnika očekuje previše. Učenici nemaju odgovornost za svoje znanje i učenje već se ona gotovo potpuno „stavlja“ na nastavnike.
Da li postoji problem sa autoritetom nastavnika i kako se on rešava? Štiti li sistem prosvetne radnike u Švedskoj?
Da, postoji problem sa autoritetom nastavnika, ali način mi to rešavamo tako što pokušavamo da ostvarimo dobre odnose sa učenicima. Današnji učenici ne vole autoritete i zato mi ne zauzimamo autoritativan stav, već se postavljamo kao neko kome će oni verovati i biti sigurni da ćemo uvek pokušati da im pomognemo, ne samo u savladavanju znanja već i u drugim segmetima života. Naravno, postoje pravila koja se moraju poštovati. Pravila se postavljaju na nivou škole kao i „posledice“ nepoštovanja istih. Mi pokušavamo razgovorom da rešimo mnoge situacije i da u što manjoj meri upotrebljavamo „kazne“. Važno je da svaki nastavnik stvori jednu prijatnu i sigurnu sredinu za učenje u svojoj učionici, gde nikada neće pokušati da omalovaži učenika, pogotovu ne pred celim razredom ili kritikovati pred celom grupom. U ekstremnim situacijama reaguje rektor tj. direktor i njegovi zamenici.
Vršnjačko nasilje je uvek aktuelna tema. Kako se taj problem rešava u Švedskoj i postoje li kontinuirane edukacije?
Edukacije se redovno organizuju na nivou škole. Svaka škola ima i određene dane kada nastavnici planiraju kako da edukuju svoje učenike kako treba / ne treba postupati u datim situacijama. Obično se planiraju dve nedelje u oba polugodišta u kojima će se učenici na nivou cele škole baviti upravo ovom temom. Cela nedelja je rezervisana samo za to i u toku te dve nedelje se ne održava druga nastava. Nastavnici isto tako planiraju i pokušavaju da „provuku“ ovu temu kroz svoje predmete u toku čitave godine.
Bavite se i inovacijama u nastavi, držite seminare i učite kako da unapredite proces nastave. Šta je to što biste savetovali svojim kolegama u Srbiji kad je reč o nastavnom procesu?
Da, radim kao prvi nastavnik i podučavam svoje kolege u organizaciji i planiranju nastave kako bi uspeli da uspostave dobru disciplinu, imali motivisane učenike i naravno, dobili dobre rezultate.
Svojim kolegama u Srbiji bih savetovala da:
- Uspostave dobre odnose sa svojim učenicima.
- Izađu iz svoje zone komfora i pokušaju nešto novo i drugačije. Ukoliko ne pokušaju, neće nikada znati da li je nešto drugačije od onog što rade zapravo bolje ili nije.
- Da veći fokus bude na učenicima i njihovom grupnom radu.
- Da znaju da učenje nije samo učenikova odgovornost, nastavnik je taj koji mora da vodi nastavu u određenom pravcu i da ne ostavi svoje učenike da uče sami ili sa svojim roditeljima.
- Da koriste metode koje će stimulisati logičko razmišljanje.
- Da kada planiraju čas, prvo razmisle kako će svaki učenik moći da dostigne svoj maksimum jer je svako od njih individua za sebe zaslužuje da dobije šansu da uči, vežba i pokaže svoje znanje na svom nivou, na svoj način i svojim tempom. Varijacijom i diferencijacijom nastave je to i moguće postići.
- Da ne traže problem u učenicima ili grupi zato što problem ne lezi u njima, već u organizaciji nastave!
Tradicionalne metode ili moderni stilovi podučavanja?
Moderni stilovi podučavanja! Tradicionalne metode je dobro primenjivati samo nekada, u pojedinim grupama gde je to neophodno.