Utorak je dan kada nastavnike pitamo ono što bi trebalo da ih pitaju donosioci odluka u obrazovnom sistemu naše zemlje. Ali, pošto su ljudi iz učionice retko konsultovani za one stvarno važne stvari, mi smo našli za shodno da im ponudimo prostor na našem portalu na kom će reći – šta im je STVARNO potrebno i šta treba da se promeni u školama u Srbiji.
Naša sagovornica u rubrici Mi VAS pitamo ove nedelje je Maja Radović, nastavnica srpskog jezika u OŠ „Jovan Miodragović“ u Beogradu. Maja je neko ko ne ćuti. Vrlo je glasna u svojim zahtevima da stvari moraju da se menjaju, pa joj otud nije bilo teško da na naša pitanja odgovori.
Evo šta nam je rekla.
Šta je školi najpotrebnije da bi to bilo srećno mesto za nastavnike?
Da se škola unapred ne posmatra kao nesrećno mesto. Ljudi su nekada sa ponosom izjavljivali čime se bave. Danas im je neprijatno, ne zato što svoj posao ne vole istim intenzitetom, nego zbog reakcije onih sa druge strane. Kao i u svakoj profesiji, ovoj je naročito potrebno odobravanje i podrška jer je neprestano pod budnim okom i u fokusu. Pa hajde onda i da uočimo svi zajedno te dobre strane, a ne samo da reagujemo kada nam se nešto ne dopada. Ta podrška ne bi trebalo da dolazi samo od roditelja, nego i od svih ostalih u prosvetnom sistemu. Treba isticati i pojedince i pojedinačne projekte, a ne svoditi uspehe nastavnika na nekoliko godišnjih nagrada. Treba osmisliti način kako da nastavnik napreduje, u svakom smislu, a da to nisu nametnuti seminari nego, zaista izabrane delatnosti koje će promeniti nešto u njegovoj poziciji i statusu. Nastavnici treba da budu učesnici u svim važnim promenama i odlukama koje se donose u vezi sa školstvom, jer su stručnjaci koji su za to zaduženi davno izašli iz učionica, i ne znaju baš uvek kako ona u sadašnjem trenutku funkcioniše. Nametanje smernica, protokola, platformi, samo svodi nastavnike na puke operatere, a oni najmanje to treba da budu.
Nastavnik treba da zna da mu je ukazano puno poverenje, čak i onda kada uradi nešto što se nekome lično ne dopada. I treba ga pustiti da voli poziv koji je izabrao.
A šta je potrebno deci da bi bili srećniji kad kroče u zgradu škole?
Što se ovog pitanja tiče, konsultovala sam decu. Složili smo se kod toga da čas treba kraće da traje, jer ono najdragocenije danas je vreme. Ono što i učenicima, kao i nastavnicima smeta, jeste uvođenje nečeg novog, a da nešto drugo nismo izbacili. Ako je to novo čak i fantastično, neće se posmatrati tako jer je dodatna obaveza. Time mu se ne daje šansa uopšte. Ovde konkretno mislim na SNA (slobodne nastavne aktivnosti). Najlakše je bilo samo dodati ih u raspored. Slažemo se kod toga da bi trebalo razmisliti kako ih ubaciti, a da se broj časova ne menja (umesto nekog drugog časa ili u kombinaciji sa istim. To znači da programe drugih predmeta treba rasteretiti).
Učenici bi voleli da su stalno ista smena. Ali kad to već za većinu nije moguće, onda bar da kreću ranije u drugu smenu što bi se i moglo postići skraćenjem časova. Takođe bi voleli da odmor traje malo duže i da imaju čas svaki dan koji je predviđen za priču i druženje.
Voleli bi da je samo jedna nedelja mesečno predviđena za sva testiranja, a da posle toga budu slobodni nedelju dana.
Veliki broj njih je istakao da bi najviše voleli da se ukine ocenjivanje. Na pitanje – A šta bi ih podstaklo da zaista nauče predmet koji im se ne dopada i ne zanima ih (ne može se sve svima dopadati, naravno), nisu mogli da smisle odgovor.
Jednoglasni su kod toga da programe treba rasteretiti da bi se više pažnje posvetilo zaista onome što im je važno i što im se dopada (koliko god to individualno bilo).
Voleli bi da imaju više izleta i ekskurzija i da časove održavamo u prirodi i da nastavnik ima za to slobodu, ne ograničavajući se časom koji sledi.
Koje su to stvari koje vas u svakodnevnom radu sputavaju da svoj posao radite onako kako biste želeli?
Administracija i stalni strah da nešto ne pogrešimo (tačnije, da pogrešno ne zapišemo). Konstantno insistiranje na zapisanom, skreće fokus sa onoga što je suštinski važno. Pri svakom inspekcijskom nadzoru, papiri su ti koji se gledaju. Ide se toliko daleko da se kontroliše da li je dobra formulacija rečenice. A kakvu korist učenici, nastavnici, procesi obrazovno-vaspitnog rada imaju od toga? Nikakvu.
Daću jedan primer. Relativno skoro smo imali spoljašnje vrednovanje u školi (eksternu inspekciju). Kolege nisu imale brigu oko toga kako će održati čas. Nije ih brinulo znanje i ponašanje učenika na času. Nije ih interesovao ni krajnji ishod nadzora jer znaju kako rade. Ali ih je frustrirala činjenica da je od svega navedenog važnije šta je napisano u pripremi, i to ne u onom ključnom delu koji se odnosi na tok časa, već u onom početnom – da li je naveden jedan cilj ili su to ciljevi. Pa kako sad ciljevi, kad je nastava orjentisana na ishode… Hoću da kažem, nešto što uopšte nije važno za sam čas i obrazovni proces, jer, da li piše jedno ili drugo, čak i da ne piše ništa, da papira nema, čas će biti isti.
Tempo rada nije u skladu sa mogućnostima i potencijalima današnjeg deteta. Koliko god je tempo života ubrzan, sa gradivom se mora usporiti i ta prividna sloboda u manevrisanju koja je ostavljena nastavniku pri planiranju časova, nije dovoljna. Ja ne mogu da vežbam sa učenicima onoliko koliko je njima zaista potrebno. Moramo da ,,letimo“ dalje. Mislim da je svrsishodnije da gradivo bude manjeg obima, ali da to što učimo dobro utvrdimo i ne rasplinjujemo se na sve strane.
Pravilnici i procedure nisu jasno definisani i najčešće su vrlo ograničavajući. Dobar deo vremena se provodi u tumačenju onoga što u nekom članu piše. I, čak, kad postoji i najbolja namera, nisu sve situacije i slučajevi pokriveni. Navešću primer vođenja disciplinskih postupaka. To je ono što roditeljima izgleda kao da škola ,,ne radi ništa“. Desi se slučaj nasilja. Pokreće se čitav mehanizam ljudi i aktivnosti da bi se disciplinski postupak sproveo. Uzimaju se izjave, zakazuju saslušanja, ispituju se svedoci – baš kao na pravom suđenju. S tim što škola nema ingerencije suda i dovoljno je da kažete – Neću da potpišem izjavu deteta, i vi ostajete bez ključnih dokaza u ,,slučaju“ koji od tih svedoka zavisi.
Reakcije roditelja. Uvek radimo sa zadrškom imajući u podsvesti rečenicu – Šta će roditelji reći. A uvek će neko nešto imati da kaže. I reakcije su nekada potpuno neverovatne. Imali smo slučaj kada se roditelj žalio školi što mu je dete palo jer je izvedeno na ,,neadekvatnu“ podlogu za kretanje dece na rekreativnoj nastavi. Ta ,,neadekvatna“ podloga bila je trava.
Šta treba da se promeni da bi se školi vratila vaspitna funkcija, a nastavnicima integritet i dostojanstvo?
Za početak, da ne ponavljamo iznova i iznova i iznova da su škola i nastavnici izgubili dostojanstvo i integritet, da su poniženi, da su u najnezavidnijoj situaciji. Takva konstatacija samo izgleda kao neka vrsta ,,podrške“ u smislu – Vidimo vas, znamo da je loše. A to, zapravo, nije i ne pomaže nikome. Proizvodi se samo kontraefekat i škola zaista počne da živi u tom obliku u svesti dece i onih koji decu u školu šalju još i pre nego što su u nju kročili. Mi imamo tu jednu ružnu naviku da čim se sastanemo, komentarišemo isključivo nešto ružno ili pogrešno što mislimo da je neki vaspitač, učitelj, nastavnik uradio, a baš nikad ne pominjemo sve one sjajne stvari koje ti isti ljudi rade. Isto je i sa pojavljivanjem škole u medijima. U njima se nađe gotovo isključivo onda kada se desi neka tragedija ili skandal. Jedna psihološkinja je na tu moju konstataciju dala objašnjenje – Podrazumeva se da škola bude divno, sigurno i lepo mesto, zato to što je podrazumevano i ne izaziva reakciju. Sve ono što je mimo toga, izlazi iz zone podrazumevanog i naići će na odjek. Znači, treba da izađemo iz tog šablona podrazumevanog i svi zajedno da radimo na imidžu škole ističući njene dobre strane.
S druge strane, nastavnici su ti koji treba da shvate koji je značaj i važnost njihove profesije i skladu sa tim da se ponašaju. Ne treba čekati na podsticaj i odobravanje sa strane. Mi sami treba da budemo svesni da je čast i privilegija utkati sebe u hiljade drugih života. Rečenice koje smo izgovorili, putovaće na sve strane sveta. I ne treba nam niko ko će da kaže koliko je to veliko i koliko je neizmeran naš doprinos i zasluga za sve buduće što dolazi. Ne treba da se stavljamo u položaj onih koji treba da budu spaseni. Mi, isključivo mi, imamo i tu snagu i moć, i način, da pokrenemo i preokrenemo stvari. Nijedan odgovoran nastavnik, iz pozicije odgovornosti i onog na kojeg se treba ugledati, ne može i ne sme da dopusti sebi da se prepusti.
Što se vaspitnog dela tiče, ponavljam nešto što sam mnogo puta rekla, deca moraju naučiti da osete posledice svojih postupaka dok su oni još na benignom nivou. Škola nije vakuum u kojoj treba da važe neka drugačija pravila u odnosu na stvarni svet. To dete koje izađe iz škole će vrlo odgovarati za svoje veće prestupe koji će se možda događati, ako se u školi ne bude reagovalo na ispravan način. Reakcija nije nužno neka mera, već i čitav sistem podrške. Ali nije škola ta koja neće da reaguje. Zakon i protokol se često mimoilaze i ne ostavljaju prostor adekvatnoj reakciji. S druge strane, roditelji treba da budu saglasni sa tom vaspitnom ulogom škole, ne samo onda kada se ona odnosi na neko drugo dete, već i na njihovu decu.
Kada bi neko Vas pitao, šta biste prvo promenili? Odmah, sutra.
Izbacila bih gotovo celokupnu administraciju (koja u ovom obliku ranije nije ni postojala), ili bih zaposlila nekoga na mesto administrativnog radnika, da bismo mi mogli da se bavimo svojim primarnim poslom. Mora se pronaći neki drugi način vrednovanja našeg rada. Mene je porazilo nakon spoljašnjeg vrednovanja, sledeće – merljivo je isključivo ono što je zapisano. Ponavljale su se rečenice – Pronašli smo dokaz da ste radili to i to, zapisano je da je urađeno to, nije zapisano da je urađeno to. Pokušaću krajnje jednostavno da obrazložim. Da bi postojao dokaz o međupredmetnoj korelaciji, stručna veća treba da se nalaze na zajedničkim sastancima i da se dogovaraju. Naravno, mora da postoji zapisnik. U redu, znači, ako ja radim pesmu ,,Posle kiše“ i hoću da pričam o kišnim glistama, moram da zakažem sastanak sa koleginicom koja predaje biologiju, da me malo uputi u život glista, da mi to zabeležimo, a onda i da realizujemo. Šta sam ja uradila – Otrčala sam na petominutnom do njenog kabineta i pitala sve što me interesuje. Ali to se ne računa. Nije zapisano. Znači – korelacije nema. Jasno je sam stvar banalizovala (iako sam se stvarno raspitivala za kišne gliste), ali želela sam da budem konkretna.
To što se podrazumeva da je nastavnik dostupan 24 sata sedam dana u nedelji. Pri tom, ovde ne mislim na komunikaciju sa roditeljima (granice postavlja sam nastavnik), nego onima iz prosvetnog sistema koji očekuju da su im za hitne tabele, smernice, podatke, sprovođenje anketa, nadoknade nastavnici uvek dostupni. Tu spadaju i takmičenja koja se održavaju vikendima koja bi morala biti deo radne nedelje.
Pravilnik o vaspitno-disciplinskoj odgovornosti koji bi kao stavku pojačao i odgovornost roditelja koji bi se još aktivnije uključio u sam proces. Nije dovoljno to što će roditelj reći – porazgovaraćemo kod kuće. Potrebne su konkretne aktivnosti. Takođe, neophodno je i učešće drugih institucija u čije rezultate rada najčešće nemamo uvid.
Čas koji traje 45 minuta. Definitivno je svrsishodniji kraći čas na kojem je dete fokusirano. Učenici posle pola sata već gube pažnju. S druge strane, dete bi se ranije vraćalo kući, imalo vremena za neke druge aktivnosti, bilo napolju, svakako bi trebalo da bude aktivnije.
A dugoročno? Kakva nam je reforma obrazovanja zapravo potrebna?
Program. Reformisati program ne znači izbaciti nešto, pa ubaciti nešto drugo i pomerati nastavne jedinice iz razreda u razred. Reforma znači i izbaciti nešto, i ne dodati ništa novo. Rasteretiti, ostaviti prostora za uvežbavanje, za kreativnije časove, za drugačiji oblik nastave.
Čak razmišljam i o tome da se ostavi prostor od deset procenata časova godišnje čije bi teme isključivo nastavnik osmislio po potrebi (ne mislim na onaj deo koji važi za odstupanja u broju časova po predviđenoj nastavnoj jedinici). Potpuno slučajno, shvatila sam da većina učenika ne zna kako im se zovu pradede i prababe. To nijedan nastavni sistem ne ispituje, niti bi neko morao da zna. Ali, prosto postoje stvari koje su potrebne. I deca su bila toliko ponosna što su mogla da pričaju o svojim precima, a pre toga sa svojim roditeljima. Takvi ,,slobodni“ časovi bi trebalo da budu uvršteni u program, a ne da se mi kao nastavnici osećamo kao da ,,varamo sistem“ ako uradimo nešto što programom nije predviđeno.
Mi treba da se odlučimo na kom smo putu. Da li se držimo tradicionalne nastave ili idemo tim ,,Godinama uzleta i novih osnova“ koje se sprovode u vrtićima i predškolskim ustanovama. Ta dva sistema su potpuno neusklađena, a teret te neuvezanosti pada na decu i roditelje jer rupe koje nastaju između, popunjavaju sami. U predškolskom dobu negujemo slobodu i individualna interesovanja, sve usko specijalizovano, a kasnije očekujemo ustrojstvo i širinu, da bismo je kasnije opet suzili. Potpuni nesklad. U predškolskom se za svaku aktivnost koja dete me interesuje kaže – Pa nije želelo to da uradi i to je u redu, a onda se za dva meseca u prvom razredu očekuje da dete sedi pet sati mirno u klupi i ,,želi“ sve što mu se predaje.
Sa jedne strane se govori o projektnoj nastavi, vannastavnim aktivnostima, kreativnosti, radionicama, a sa druge se striktno držimo tradicionalnog oblika nastave, propisujemo tačan broj ocena i postavljamo druga ograničenja (koliko kontrolnih, koliko pismenih, učenik mora usmeno da odgovara, formativne ocene, brojčane, u nedostatku smo jednu sredu, dnevnik sve beleži, pazi na formulaciju rečenice). Znači, mi moramo da se odlučimo šta od nastave hoćemo i kakvu nastavu želimo i, na kraju, šta je to što naši učenici iz škole treba da ponesu.