За просветне раднике су тешке године и носимо велико бреме на својим леђима. Изложени смо великим притисцима како јавности, тако и од своје ближе околине. Ако је штрајк онда се бунимо због мало пара, ако радимо онда не радимо довољно добро, ако радимо пуно онда се фолирамо и искомплексирани смо. А шта је заправо са нама просветарима?
Учитељи, наставници и професори су врата кроз која улази сваки појединац овог света у свет знања, љубави, подршке, образовања и васпитања. Учитељи су темељ сваког друштва. Ако желиш бити лекар, астронаут, мајстор, кувар, бравар, учитељ и све остало што желиш бити, мораш прво учити од учитеља. Добар учитељ у деци види оно што они јесу, док су сви други слепи. Учитељ табана пут којим ученици крећу у велики свет. Учитељ је ту да обликује свет кроз своје ученике и да са поносом гледа како тај свет даље се гради без њега. И када прођу школски часи, када се затворе дневници, закључају дневне припреме, глобални и оперативни планови, портфолији, шта остаје? Остаје тишина и оно што куца у учитељским срцима.
Оно што остаје, остаје „Добар дан, учитељу“, од великих и зрелих људи који су сад већ неком другом учитељи. Остаје осмех на лицу када вас виде ваши бивши ђаци. И да ли могу бити бивши ђаци? Ђак је увек твој ђак, па како год одрастао, променио се, сазрео, не може бити бивши може бити увек твој ђак.
Ја сам учитељ по струци, али сам исто и музички педагог. Радим као наставник музичке културе и децу учим да слушају ритам свог срца и мелодије своје душе. Највећи успех протеклих месеци ми је био када су две ученице саме осмислиле емисију о дечијим музичким инструментима, припремиле, снимиле и научиле и рекле да су све нашле што им треба и занима у мојој књизи „Деца у оркестру“ и да су се заинтересовале на часу док сам им делила инструменте Орфовог инструментарија. Дакле, нису то урадиле за оцену, нису то урадиле јер је био домаћи задатак, урадиле су то јер су осећале тако у свом срцу и желеле су да науче. Али нису само научиле, већ су са мном учествовале на манифестацији „У бојама деце“ у „Шареном дворишту“ у организацији Удружења сомборских учитеља Сомбор и показале своје знање другој деци из других школа.
Осмислиле су како да и друга деца праве инструменте, како да свирају… А ја сам као поносни учитељ стајала и гледала у своје ученице како су и оне постале учитељица већ тако мале. Са радионице је изашло много деце са осмехом на лицу и инструментима у рукама. Вероватно ће неко од њих сећати се тог сунчаног мајског дана и инструмента које су својим рукама направили, а ја ћу се увек сећати како ми је срце куцало у ритму најлепших соната и лице ми је било обасјано сунце и осмехом.
Ученице нису свесне колико је мени значило као учитељу овај њихов рад, али једног дана када порасту када их сретнем, рећи ћу им, како су у тешким данима за просветног радника ми улиле наду да вреди. Вреди радити и стварати. Нема те дипломе, те плате, тих планова, тих дописа из Министарства просвете који могу да унесу у срце оно што могу деца.
Трачак светлости у раду са ученицима јесте наше срце и њихова срца која куцају истим ритмом са повременим синкопа и тиме дају најлепши склоп овог света.
Аутор текста: Милана Бјеливук Ковач, наставница музичке културе.
Милана Бјеливук Ковач, рођена 7.11.1990. у Сомбору. Завршила Педагошки факултет у Сомбору, смер учитељ као и мастер студије. Такође завршила Академију умјетности на Слобомир П Универзитету у Бијељини, и мастер студије на Академији уметности у Новом Саду- смер музичка педагогија.
Ради у ОШ „Никола Тесла“ у Кљајићеву као наставник музичке културе. Аутор књиге „Деца у оркестру“, аутор музике прве луткарске оперете „Црвенкапа“ у Србији. Основала и води дечији хор „Теслини славуји“.