Profesorka Milica Mišić koja u Medicinskoj školi u Leskovcu predaje srpski jezik od svojih maturanata oprostila se govorom koji smo morali da zabeležimo i ovako, u obliku teksta. A ko želi može ga i saslušati na Fejzbuk stranici njene koleginice Milene Pećković Popović.
Dragi moji maturanti, ovo je naš poslednji čas.
Kao neko ko vam je predavao maternji jezik, neko s kim ste se prilični često viđali, zbog koga su mnoge noći ostale neprospavane, mnoge sumnje probuđene, mnoge misli neizgovorene, mnogi likovi i predeli oživljeni…
Kao neko ko vam je pričao nekad o literaturi, nekad o životu, nekada iz ugla pisca i neke davne epohe, nekada iz ličnog ugla, ali uvek iz srca, želim da vas pozdravim danas kada završavate školu i da vas ispratim u život.
Nadam se da sam vas nečemu naučila. Ako ne ja, onda veliki srpski i svetski pisci čija ste dela čitali. Na početku ste velike životne borbe. Setite se velike Sofokleove Antigone. „Nema predaje!“ Ako imate cilj i ideju, u koju verujete, morate ih braniti. Don Kihot je to najbolje znao. Ovi vaši Rani jadi su uvod u nešto veliko. Bićete spaseni samo ako strpljivi, poput Marice koja je po čitavu noć čekala Mitra, ili Penelope koja je čekala Odiseja.
A i od tog Odiseja bi valjalo naučiti kako se stiču životna iskustva. Ona su neprocenjiva.
Ako imate sreće, uvek će vam se naći neki Gilgameš ili Sančo Pansa. Čuvajte prijatelje. Mnogo će vam trebati. Bez njih, nismo celi. I kada su vam ciljevi veliki i daleki, koristiće vam saveti Svetog Save i Besede na Gori. Ipak je skromnost vrlina.
Koji god posao u životu radili, radite ga pošteno i predano. Posvetite mu se potpuno. Onako kako je Jefimija vezla posvetu Knezu Lazaru i Kako je Vuk Isakovič tražio Plavu zvezdu.
Ne zaboravite na Domanovića, ako od vas budu tražili da pratite Vođu. Ili da vam udare Dangu. Nemojte! Time ćete prihvatiti život u Mrtvom moru.
Za umetnost uvek morate naći vremena. Ona je u svakom skladu i u jednostavnosti, u onoj Ćupriji na Drini i onoj na Žepi. U crkvi u Avinjonu i onoj posebnoj od dalmatinskih borova pred kojom ste ovekovečili Kostićevu himnu ljubavi.
I za pričanje uvek nađite vremena. Rekao vam je Andrić primajući Nobelovu nagradu. Pričanje je blagotvorno i spasonosno. Setite se toga kada svojoj deci budete pričali priče za laku noć.
Pomenula sam maločas ljubav. Borite se za pravu ljubav! Ne dozvolite da dune neki vetar Laze Lazarevića i sve odnese. Biće tu Romea, Julije, Tatjane i Onjegina, Vronskog i nesrećne Ane. Biće i Lenke, Dafine, Sofke. Biće i pravih i pogrešnih, ali, srce ne greši.
Nekome će život biti Dolap, nekome Veče na školjku, nekome Sumatra. Padaćete, ustajati, koprcati se, boriti, odustajati. Ali nemojte stati. Nemojte ni kao Jozef K. tako lako pristajati. Nemojte ni kao Vladimir i Estragon. Lišite se svake hamletovštine. Gurajte svoj kamen ne očajavajući kad se, po ko zna koji put, vraćate po njega. Ometaće vas neki Svidrigajlov, Lužin, neka Ljona Ivanovna, neki Poco i Liki.
Jer, „svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamo li duši blagorodnoj“.
Praštajte!
Volite!
Razumejte!
Setite se samo Sonje Marmeladove.
Život nije lak. Možda je baš zato i lep. Pun je suza, smeha, dugih noći, kratkih dana. Hladnih vetrova, mirisnih svitanja.
Biće tu svega. Pripreme nema. Greške su prirodne, ljudske. Život je promena. Čovek je promena!
Nakon svih, setićete se Ahmeda Nurudina.
Sa željom da i ubuduće čitate, više ne zato što morate, već zato što, nadam se, želite i volite!
Pozdravljam vas i želim vam da ostanete svoji.
A ja ću vas kao posebne, zauvek pamtiti.
Prof. srpskog jezika Milica Mišić