Наставница српског: Размислила сам. Нећу бити способна да почнем друго полугодиште

Foto: Canva

Сажела сам све поруке својих претпостављених из претходног периода после претњи које су нам упућене. Размислила сам и, ево, долазим до закључка како нећу бити способна да почнем друго полугодиште јер немам довољно компетенција да заступам идеје које су они, надлежни и претпостављени, изнели и у пракси показали, стварајући један нови образац понашања. Пошто је речено да сам државни службеник, то значи да на радном месту, дакле у учионици, морам бити у складу са државном идеологијом и смерницама. Не смем имати лични став, измишљати и децу збуњивати. А ја то не умем.

Не умем да на делу спроведем тезу о деци која су државно власништво, па им се укида право на слободно мишљење, избор и поступање у складу са тим мишљењем. Уопште не умем да окренем главу на дечије питање и кажем му: немаш појма, ради како ти се каже. Не разумем појам власништва ни у економским оквирима, а камоли људским. Не пристајем ни на родитељско власништво над децом, а камоли државно. Осим тога, испред себе најчешће видим честите родитеље. Не бих умела да им објасним како су извисили.

Све до сада сам учила децу да не постоји погрешно мишљење, већ само недостатак аргумената. Вежбала сам их да слушају једни друге, уважавају туђи став, размишљају и боре се да докажу своју истину. Ако не могу да је докажу, онда то и није истина. Како сад да их лажем? Нећу умети да им кажем како је све што су видели и осетили једно велико ништа, како живе у сјајном свету и треба то да цене, а не да се буне и подлежу пропаганди.

Не могу своје ђаке друге националности почети да сматрам непожељним. Не умем да их гледам с подозрењем и пребројавам им крвна зрнца, тражим да покажу лојалност и изјасне се као правоверници. Све до сад смо у разреду причали како човек може бити само карактерно лош, не може то бити цео народ. Не одређује нас боја коже и вера којој припадамо, већ мисао коју носимо. Како да преобратим идеју опште људскости у бондовски сценарио?

Не умем да увређена напустим разред када су моји ђаци немирни и незадовољни, да их прогласим простим и неваспитаним, кажем како то нису ђаци, већ банда хулигана, па моја свилена душа то не може да истрпи. Морам да причам са њима, суочим се често са неком својом грешком, некад се повучем, извиним. Јер то очекујем и од њих. Деца памте.

Не умем да будем власт. И тражим бескомпромисно поштовање, па за тај идеал жртвујем петнаест до хиљаду и петсто ђака. Небитно је колико. Па онда једну децу волим више од дуге јер су спремни да ми то дају, а дуге хушкам на њих и претим како ћемо их победити. Не желим да их свађам, претим батинама, захтевам послушност по сваку цену. Јер ја немам власт. Имам ауторитет који моја деца прихватају јер уважавају знање и став, знају да их нећу слагати, ни издати, да ћу разумети. Тестирали су то више пута.

Како да останем државни службеник? Да се правим како ми је свеједно? Не дотиче ме. Шта ме брига. Никад није било боље. Не верујем никоме. Нисам луда да бијем туђе битке. Имам свој мали свет.

Не умем.

Или да радим у илегали? Овако као и до сада. Ваљда ће деца знати где је истина. Верујем да хоће.

Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца