Нова школска година је почела, али неке старе навике, како целог система, тако и појединаца, и даље су присутне. Оно што је било у тренду прошле године (не желим да употребим реч „модерно“, јер она за мене има сасвим друго примарно значење), а што очекујем да ћу гледати и ове године, јесу деца хипнотисана екраном и друштвеним мрежама. Друштвене мреже (и интернет уопште) не би били проблем сами по себи да не одузимају пажњу деце у толикој мери. А што је још горе, популарни кратки аудио-видео снимци (тзв. shorts) јако лоше утичу на вид, концентрацију и фокус. Ђаци данас нису у стању да у миру одслушају час, а да после 15 минута не почну да се врпоље. Осим тога, садржаји који се могу видети и чути на друштвеним мрежама готово да су мејнстрим, односно, да преведем, ти садржаји у највећој мери одражавају мишљење већине, а они се темеље на популарним светоназорима намењеним просечној публици. Наравно, кад су садржаји тако једнолични и брзи, не само да повећавају хиперактивност код деце и смањују концентрацију, већ утичу и на исправљање можданих вијуга.
С друге стране, ако узмемо у обзир да деца не читају нити уче, а још мање се мењају на боље (често чујем питање: „Професорка, шта ће мени сва та математика или лектире?“, па онда морам да им објашњавам), онда, нажалост, можемо да констатујемо да је интелектуални рад наше деце (!) сведен на минимум минимума. А то није добро. Наиме, учење, памћење, читање, когнитивне активности снажно побољшавају наше интелектуалне способности, а самим тим одржавају и наше мождане процесе активним. Све нам то, у коначници, омогућава да будемо у стању да сами доносимо закључке, да успешно решавамо проблеме и да, најзад, стекнемо контролу над целим нашим бићем.
Читање књига, на пример, не само што развија наше когнитивне способности, већ нам на најприроднији начин омогућава да негујемо нашу способност визуализације, али и да духовно напредујемо. Духовна путовања по разним крајевима света, упознавање култура, обичаја и мишљења разних народа и појединаца, омогућиће нам да све те фиктивне или историјске пределе живо замислимо у својим главама и да се приближимо одговорима који све нас интересују – о човеку, богу, животу, смислу живота, смрти итд. И још једна ствар. Као што сам рекла, путем књига можете упознати различите народе, па тако и свој сопствени, те нам читање такође помаже да упознамо сва богатства српског језика, његових речи и израза, њихових значења, као и нашу историју и културу, што ће много допринети очувању нашег језичког, а самим тим и националног идентитета уопште.
Још нешто бих поручила деци која полазе у школу. Школа није баш забавно место. Штошта у образовном систему мора да се мења, као и у самом приступу ученицима. Ја лично из периода свог школовања највише памтим другаре и наше школске авантуре, као и поједине професоре, који су заиста уживали у оном што раде. Данас су, међутим, ствари мало другачије, али молим вас да разумете и наш положај у овим „вуненим временима“. Ипак, свако у школи може да научи оно што га интересује. Ако вам боље иде математика од историје, помно слушајте предавања из математике, а кад је у питању историја, задовољите бар онај минимум који професор од вас тражи. Тако ћете бити посвећени ономе што вас интересује, а оно што вам је мање важно поставићете на друго место на листи приоритета.
Наравно, будите културни и дисциплиновани, јер ће вас то далеко одвести. Онај ко је културан, побраће веће симпатије код наставника, а онај ко није дисциплинован, неће у животу моћи да заврши ништа започето. Дакле, почните да вежбате већ од сутра.
И будите своји. Аутентични. Не може свако да буде Јутјубер. На крају крајева, успех се не мери количином новца који сте у стању да стекнете, већ оним што вама даје смисао животу. И монах у манастиру и владар једнако су успешни, свако на свој начин. Сви смо различити и јединствени. Неко је краљ, неко дворска луда, неко прави роботе, неко људе. Неко воли сјај, неко дубину, неко воли да лети, а неко је птица. Неко воли Милицу, док Милица чезне за другим, неко је столар, а неко уметник мисли и речи. Неко гаји цвеће, неко га продаје, неко пише песме, док неког маска одаје. Ја јесам, и увек ћу бити – учитељица. И животна, и у школи. За то сам створена и уживам у својој мисији. Према томе, нађите оно што волите и – go wild!
На крају, желим Вам срећан почетак нове школске године и да увек следите своје срце и страст, јер само тако можете променити свет.
Аутор: Татјана Јовановић, професор српског језика и књижевности