Nova školska godina je počela, ali neke stare navike, kako celog sistema, tako i pojedinaca, i dalje su prisutne. Ono što je bilo u trendu prošle godine (ne želim da upotrebim reč „moderno“, jer ona za mene ima sasvim drugo primarno značenje), a što očekujem da ću gledati i ove godine, jesu deca hipnotisana ekranom i društvenim mrežama. Društvene mreže (i internet uopšte) ne bi bili problem sami po sebi da ne oduzimaju pažnju dece u tolikoj meri. A što je još gore, popularni kratki audio-video snimci (tzv. shorts) jako loše utiču na vid, koncentraciju i fokus. Đaci danas nisu u stanju da u miru odslušaju čas, a da posle 15 minuta ne počnu da se vrpolje. Osim toga, sadržaji koji se mogu videti i čuti na društvenim mrežama gotovo da su mejnstrim, odnosno, da prevedem, ti sadržaji u najvećoj meri odražavaju mišljenje većine, a oni se temelje na popularnim svetonazorima namenjenim prosečnoj publici. Naravno, kad su sadržaji tako jednolični i brzi, ne samo da povećavaju hiperaktivnost kod dece i smanjuju koncentraciju, već utiču i na ispravljanje moždanih vijuga.
S druge strane, ako uzmemo u obzir da deca ne čitaju niti uče, a još manje se menjaju na bolje (često čujem pitanje: „Profesorka, šta će meni sva ta matematika ili lektire?“, pa onda moram da im objašnjavam), onda, nažalost, možemo da konstatujemo da je intelektualni rad naše dece (!) sveden na minimum minimuma. A to nije dobro. Naime, učenje, pamćenje, čitanje, kognitivne aktivnosti snažno poboljšavaju naše intelektualne sposobnosti, a samim tim održavaju i naše moždane procese aktivnim. Sve nam to, u konačnici, omogućava da budemo u stanju da sami donosimo zaključke, da uspešno rešavamo probleme i da, najzad, steknemo kontrolu nad celim našim bićem.
Čitanje knjiga, na primer, ne samo što razvija naše kognitivne sposobnosti, već nam na najprirodniji način omogućava da negujemo našu sposobnost vizualizacije, ali i da duhovno napredujemo. Duhovna putovanja po raznim krajevima sveta, upoznavanje kultura, običaja i mišljenja raznih naroda i pojedinaca, omogućiće nam da sve te fiktivne ili istorijske predele živo zamislimo u svojim glavama i da se približimo odgovorima koji sve nas interesuju – o čoveku, bogu, životu, smislu života, smrti itd. I još jedna stvar. Kao što sam rekla, putem knjiga možete upoznati različite narode, pa tako i svoj sopstveni, te nam čitanje takođe pomaže da upoznamo sva bogatstva srpskog jezika, njegovih reči i izraza, njihovih značenja, kao i našu istoriju i kulturu, što će mnogo doprineti očuvanju našeg jezičkog, a samim tim i nacionalnog identiteta uopšte.
Još nešto bih poručila deci koja polaze u školu. Škola nije baš zabavno mesto. Štošta u obrazovnom sistemu mora da se menja, kao i u samom pristupu učenicima. Ja lično iz perioda svog školovanja najviše pamtim drugare i naše školske avanture, kao i pojedine profesore, koji su zaista uživali u onom što rade. Danas su, međutim, stvari malo drugačije, ali molim vas da razumete i naš položaj u ovim „vunenim vremenima“. Ipak, svako u školi može da nauči ono što ga interesuje. Ako vam bolje ide matematika od istorije, pomno slušajte predavanja iz matematike, a kad je u pitanju istorija, zadovoljite bar onaj minimum koji profesor od vas traži. Tako ćete biti posvećeni onome što vas interesuje, a ono što vam je manje važno postavićete na drugo mesto na listi prioriteta.
Naravno, budite kulturni i disciplinovani, jer će vas to daleko odvesti. Onaj ko je kulturan, pobraće veće simpatije kod nastavnika, a onaj ko nije disciplinovan, neće u životu moći da završi ništa započeto. Dakle, počnite da vežbate već od sutra.
I budite svoji. Autentični. Ne može svako da bude Jutjuber. Na kraju krajeva, uspeh se ne meri količinom novca koji ste u stanju da steknete, već onim što vama daje smisao životu. I monah u manastiru i vladar jednako su uspešni, svako na svoj način. Svi smo različiti i jedinstveni. Neko je kralj, neko dvorska luda, neko pravi robote, neko ljude. Neko voli sjaj, neko dubinu, neko voli da leti, a neko je ptica. Neko voli Milicu, dok Milica čezne za drugim, neko je stolar, a neko umetnik misli i reči. Neko gaji cveće, neko ga prodaje, neko piše pesme, dok nekog maska odaje. Ja jesam, i uvek ću biti – učiteljica. I životna, i u školi. Za to sam stvorena i uživam u svojoj misiji. Prema tome, nađite ono što volite i – go wild!
Na kraju, želim Vam srećan početak nove školske godine i da uvek sledite svoje srce i strast, jer samo tako možete promeniti svet.
Autor: Tatjana Jovanović, profesor srpskog jezika i književnosti