Један обичан дан у школи и питање вредно размишљања: Да ли је последњи моменат да родитељи и наставници више поштују једни друге и како то постићи?
У први разред основне школе током марта месеца долази нови ученик. Дечак, живахан, жели да се покаже и докаже новим другарима. На часу физичког васпитања док је учитељица организовала игру девојчица, три другара су насрнула на „новајлију“. Играо се фудбал. Нови ученик већ пар месеци тренира и жели да се покаже у екипи као добар голман. Али, одељење већ има свог голмана и долази до сукоба. Нема ту ни оног: „молим те, ја бих волео сада да браним“, него одмах гурање и викање „склониии сеее!“ „Нови“ не трпи да му командују, гурају га, вичу, него удара где стигне. И он гура нове другаре, њих тројицу, удара песницом, обара на земљу, псује. Окршај се завршава тако што један од тројице „нападача“ има чворугу, други раницу од ударца песницом, а трећи пролази неозлеђен… Учитељица збрињава рањенике…
Родитељи стижу у року од 10 минута јер ученици првог разреда имају мобилне телефоне и родитељске инструкције да „зову у помоћ“ у случају невоље. Настаје прави хаос: отац ученика кога је „новајлија“ ударио песницом галами по школи, не слуша ни учитељицу ни педагога који члан школског Тима. Он захтева да се ту одмах створи директор школе, јер у питању су два повређена ученика. Пре тога је наравно обавестио просветну инспекцију. Не дозвољава педагогу да се чује са његовом супругом која је одвела повређено дете код лекара. Хоће да види директора и још више се нервира, јер директор верује својим сарадницима и обавештава га телефоном да ће се школски Тим за заштиту деце од насиља и злостављања сутра, када деца дођу у школу, позабавити случајем сукоба ученика. Он се и даље нервира, виче, галами, не може да верује да посекотина на усни једног детета и чворуга на глави другог, нису разлог да се директор школе одмах створи на лицу места. Шта су учитељица и педагог за овакав случај? Нико и ништа…
Следећег дана сви ученици долазе у школу. Учитељица и педагог обављају разговор са одељењем. „Лекар је рекао да је повреда лака“, каже син „љутитог“ тате. „Наставнице, ми смо се помирили и сви смо сада одлични другари“ каже другар који је дан пре „зарадио“ чворугу на глави.
„Новајлија“ је срећан! На великом одмору је са другарима из јучерашњег сукоба поделио ужину. Учитељица и педагог су похвалили децу што су самостално решили сукоб и указали на јучерашње грешке. Деца су се сложила, грле се и смеју…
А родитељи, на раније основаној вибер групи одељења, атмосферу су загрејали до усијања: неки су против новог ученика, други, на позив „љутитог тате“, оптужују директора школе, трећа група је за смиривање ситуације – пружају подршку школи, уз рационализацију догађаја – „добра је учитељица, а и директор није лош“.
Једно је јасно – деца су на свој начин успела да реше конфликтну ситуацију. Одрасли нису положили тај испит. Сукоб између родитеља је настављен на друштвеним мрежама, спор родитеља и представника школе завршиће као предмет у фасцикли, на столу неког просветног инспектора. А инспектор ће доћи у школу да прегледа документацију, прикупи изјаве и доказе, направи записник и предложи мере. Где је решење чвора?
Предлози за размишљање родитељима:
1. Поучите децу да, када пођу у школу и постану ђаци прваци, поред вас имају и људе из школе којима могу и треба да се обрате за помоћ у невољи;
2. Поклоните школи свог детета пре свега поверење. Није прихватљиво да дете већ у првом разреду мобилним телефоном дозива родитеља да му помаже у сукобу са вршњацима поред наставника, стручних сарадника и осталих задужених и одговорних за безбедност деце у школи.
3. Усадите свом детету веру да је зрело да сукобе са вршњацима решава на конструктиван начин и, када то учини, похвалите га и подржите у томе!
4. Не збуњујте дете својим сумњама да су запослени у школи недовољно стручни или не раде свој посао. Подржите школу и запослене пред дететом чак иако се не слажете у потпуности. Настојте да неслагања са особљем школе, уз добру вољу, решите у сусрету са тим људима.
5. Настојте да ваше дете научите да са наклоношћу прихвата нове пријатеље и помогне им да се уклопе у колектив.
6. У кризним ситуацијама (лоше или неправедно оцењивање, понашање детета, безбедност) пожалите се најпре учитељици / учитељу вашег детета, потом педагогу, психологу, директору школе. Тек кад исцрпите све расположиве ресурсе школе, а ваш проблем није решен, потражите помоћ ван школе. Дајте људима из школе шансу и време да вам помогну. Они су стручњаци, али нису чаробњаци!
7. Сарађујте и договарајте се са другим родитељима из школе вашег детета како да будете сарадници школе. Од тренутка када је ваше дете постало ђак, ВИ И ШКОЛА СТЕ ПАРТНЕРИ У ЗАЈЕДНИЧКОЈ МИСИЈИ – ЗДРАВО ОДРАСТАЊЕ ДЕЦЕ И МЛАДИХ!
Предлози за размишљање запосленима у школи:
1. Упознајте родитеље ђака првака са јасним ПРАВИЛИМА ПОНАШАЊА у установи, већ на првим састанцима. На занимљив начин и на видним местима у школи, изложите процедуре за решавање конфликтиних ситуација и нагластите обавезу њиховог поштовања и од стране запослених и од стране родитеља а посебно од стране ученика!
2. Кроз различите активности и манифестације у оквиру школе, пружите прилику родитељима ђака првака да упознају стручне сараднике у вашој установи и сагледају њихову улогу и задатке. Често родитељи негодују када им дете посећује школског психолога или педагога. У већини случајева, то негодовање се може предупредити представљањем улоге и значаја психолога и педагога у школи. У склопу истих активности и манифестација родитељи треба да упознају и директора школе. Добро је да директор школе посети по један родитељски састанак у сваком одељењу првог разреда, да се представи родитељима и саопшти им свој програм рада, као и очекивања у вези сарадње родитеља и школе. Том приликом, важно је да директор покаже спремност да саслуша родитеље и њихова питања, стрепње и недоумице. Можда би евентуална незадовољства била превенирана овим начином уважвања од стране најодговорније особе у школи.
3. Препорука је да директор школе има „отворена врата за родитеље“ – један дан у недељи, када ће у послеподневној смени разговарати са родитељима који се сусретну са конкретним проблемима чије решавање захтева укључивање директора школе.
4. Родитељима ученика никада не причајте о другој деци током индивидуалних саветодавних разговора. Обавештавајте их о учењу и понашању искључиво његовог детета.
5. Учитељи ђака првака посебну пажњу треба да посвете формирању одељењског колектива. Исту пажњу треба посветити и организовању родитеља у одељењски колектив.
6. Учитељи и одељењске старешине треба да буду чланови група и друштвених мрежа и да прате комуникацију између родитеља а и између деце. Све злоупотребе, без обзира одакле долазе, у виртуелном простору треба на време зауставити! Хитни састанци уживо и отворен и разговори прави су начин за разјашњење неспоразума насталих у виртуелном простору.
7. Не водите разговоре о деци у њиховом присуству, осим у изузетним случајевима. Настојте да увек кажете нешто похвално о ученику, пре него што упозорите родитеља на пропусте, недостатке у понашању и учењу детета .
8. Убедите родитеље да су вам важни! Они и јесу важна карика без које ниједна школа није функционална у потпуности!
И на крају, порука одраслима: Деца се брзо посвађају, али још брже се помире и најбрже од свега заборављају. Одрасли, који се баве васпитањем деце, не треба да се међусобно сукобљавају. Они сукобе памте дуго и тако постају лош узор.
Не гајите предрасуде да се ваша деца не могу снаћи без вас. Волите их верујући у њих! И верујте школи иако је можда и не волите.
Марија Стефановић