Наставнице српског језика и књижевности Јелена Ћетковић и Весна Андрејевић заједничким трудом осмислиле су припрему за час и освојиле трећу награду на конкурсу Час за углед који већ пуних 10 година организује Издавачка кућа ЕДУКА. Сам конкурс међу наставницима постао је препознатљив, број пријава из године у годину је већ, а квалитет припрема све бољи.
Управо је Час за углед један од доказа изузетности људи који раде у образовном систему у Србији.
Уредници Едуке разговарали су са наставницама Јеленом и Весном о томе шта их мотивише, на који начин унапређују наставу у својој учионици, као и коју улогу у свему томе имају савремене технологије.
Овај разговор преносимо у целости.
ЕДУКА: Са специфичностима вашег рада имали смо и прилику и задовољство да се упознајемо посредством конкурса Час за углед који смо покренули пре једне деценије. Како ви лично доживљавате признања ове врсте, колико вас она додатно подстичу у вашем, очигледно посвећеном и истрајном, раду?
Конкурси по својој природи нису арена у којој је основни циљ победити, већ прилика да свако од нас процени свој рад и добије подстицај за даље. Дух овог конкурса је некако најбоље осликан у речима аутора читанке за пети разред Јелене Журић и Моње Јовић, речима које не говоре о конкурсу, него о рими. „Твоје срце куца у истим размацима. Таласи запљускују морску обалу пратећи одређени ред. Ходаш ногу пред ногу, одређеном брзином понављајући исти покрет”. Тако и ми. Радујемо се још једној прилици да заједно радимо, радујемо се ишчекујући конкурс, резултате, зборник, радујемо се потенцијалним познанствима са колегама, нашем заједничком расту. Ритмичност је постала део нас кроз потребу да осмислимо час, подстакнемо ученике да буду активни учесници у нашим идејама које најчешће у том синергичном склопу буду и реализоване. Сам улазак припреме за час у збирку одабраних припрема зборника „Час за углед”, довољна је награда. Кад се деси и она која је једно од прва три места, тада је то још једна потврда да смо на правом путу и додатни подстицај за даљи рад.
ЕДУКА: Лист „Школа у тренду” ОШ „Карађорђе” из Горњег Матејевца, у којој ради Јелена, освојио је прву награду Друштва за српски језик и књижевност Србије за школски часопис. То је значајно признање, које у великој мери скреће пажњу на рад школе у целини, а посебно на мотивисаност ученика за додатне и шире, стваралачке, активности. Како подстичете своје ђаке, на који начин негујете и развијате њихову радозналост и жељу за таквом врстом учешћа и сарадње?
Када је часопис 2008. год. покренут, дошао је као логично уобличавање свега што је током године рађено на часовима новинарске секције. Назив „Школа у тренду” резултат је ученичког предлога, а у духу ученичких предлога свих ових година рад на часопису и тече. Можда је то и највећа снага и мотивација за рад у новинарској секцији. Велика мотивација и самом наставнику биле су речи ученика „старих новинара” када су, уводећи у рад нове чланове секције, казали да су радили „свашта занимљиво”. Дакле, вршњачко учење, занимљиве теме (предлажу их и наставник и ученици), посете штампарији, локалним медијима, јавни наступи, рад на рачунару, готов продукт једногодишњег рада, разлози су због којих су ученици мотивисани за овакав рад. Са поносом ћу рећи да су из наше новинарске секције проистекла и два новинара са којима са задовољством сарађујемо.
ЕДУКА: У награђеној припреми показале сте како би могао да изгледа час посвећен обради дела „Живот и прикљученија” Доситеја Обрадовића. Притом, изузетно функционално, користите ИКТ у настави, што је заправо ваша вишегодишња пракса. Које бисте предности таквог приступа истакле као најважније?
Понекад се чини да је удаљеност између текстова и њихових аутора и савременог тренутка, а самим тим и ученика, непремостива. Тада се мора успоставити веза између та два света јер их неминовно повезују и њихове универзалне идеје. Један од начина да се то учини јесте и употреба ИКТ-а у настави. Узимајући у обзир наставне принципе, а ту мислимо пре свега на усклађивање наставе са узрастом и способностима ученика, њиховим интересовањима, неопходно је мотивисати их оним што им је приступачно и блиско, а то су алати и технике засноване на ИКТ-у. Ту идемо у сусрет ученицима и тренутку у коме сви живимо. Животни пут Доситеја Обрадовића није само пуко набрајање градова и држава у којима је живео, него оживљавање приче о једном животу и то у алату trip line. Поруке текста „Живот и прикљученија”, тумачене кроз мрежу речи, постају блиске и разумљиве иако их раздваја толико времена. Саму функционалност коришћених алата постижемо тако што водимо рачуна да принцип економичности даје меру у коришћењу ИКТ-а јер суштина ипак стоји на садржају и исходима.
ЕДУКА: Радите у малим школама по броју ученика, али великим по трајању и традицији, дугој готово два века. Какав је однос између центра (у овом случају града Ниша) и тзв. периферије, када је о образовању реч? Шта бисте издвојиле као најважније у свом досадашњем искуству?
Као што сте и сами нагласили, рад у малој школи не значи да је школа заиста мала. Сигурно не што се тиче трајања и изузетних ђака, али и кад су могућности које ново време доноси. Морамо истаћи да су наше школе приградске и да је то знатно повољнији положај у односу на удаљеније сеоске школе. То свакако олакшава сарадњу (мислимо пре свега на сарадњу са градским школама) и размену у сваком погледу, али и доступност многих ресурса. Управо те доступне могућности чине да се положај малих сеоских школа суштински не разликује много у односу на центар, а кад се томе дода посвећени наставници, разумевање и поштовање родитеља, радознали и заинтересовани ученици, онда разлике постају неважне.
ЕДУКА: Судећи према учешћу на нашем конкурсу, није први пут да сарађујете. Како бисте описале свој заједнички рад и предности које се на такав начин стичу?
Некад се једноставно деси да се људи пронађу у животу и послу и онда све добије свој прави облик. Сарадња, разумевање, подстицање, нова знања, само су ситнице које доносимо једна другој у раду. Велика добит у свему томе је узајамни подстицај да истражујемо, откривамо, анализирамо, повезујемо, прихватамо па чак и одбацујемо идеје и пројекте који нису прошли нашу заједничку потврду (и овај интервју, на крају крајева, радимо заједно). С обзиром на то да радимо у малим школама, те да нам је врло често тешко да проценимо свој, а и ученички рад, да остваримо већу интеракцију међу ученицима, сарадња нам пружа управо такве могућности. Наша сарадња је и сарадња ученика из два суседна села, али и наша контролна тачка за оно што радимо.
ЕДУКА: Шта бисте издвојиле као најважније из свог досадашњег искуства у настави српског језика и књижевности? Шта бисте прво саветовали младим колегама почетницима?
Много тога је у деценијама рада које стоје иза нас. Најважније је, можда, мењати себе, методе, начине и облике рада, прилагођавати се и времену и генерацијама ученика, учити и од колега и од ученика. Због тога младим колегама препоручујемо да никада не престану да се мењају и да увек буду посвећени послу. У учионицу ће унети рад, радост, ентузијазам, страст, само ако их и сами осећају. Без тога се у учионицу и не улази.