Prevelika odeljenja, sistem okrenut ka rezultatima, snažan pritisak i premalo oduševljenja za učenje: u mnogim raspravama nemački školski sistem se opisuje kao trom.
Klaus Zirer sa Univerziteta u Augsburgu opisuje nemačku školu kao „malu mašineriju“: deca se „pune“ znanjem, bez obzira na to da li im to pričinjava zadovoljstvo ili donosi uspeh. Podešavaju se pojedinačni šrafovi, ali sistemske promene izostaju.
A zapravo bi se lako moglo nešto uraditi. Kao jednu od najvažnijih poluga Zirer navodi studije za prosvetne radnike. One bi morale manje kruto da se oslanjaju na stručno znanje, a mnogo više na pedagogiju i saradnju: više timskog rada i više razumevanja kako učenje zaista funkcioniše – umesto rutine koje su u školskom svakodnevnom životu prvenstveno usmerene na prenošenje gradiva i ocenjivanje.
Mladi nastavnici se i dalje obrazuju kao pojedinačni borci, „a u školskom životu nam je potrebna timska saradnja“, kaže Zirer.
Nastavnici kao „skauti za talente“
Promenu načina razmišljanja zahteva i Diter Doman, direktor Istraživačkog instituta za obrazovnu i socijalnu ekonomiju (FiBS). Prema njegovim rečima, nastavnici bi morali više da deluju kao „skauti za talente“: da prepoznaju potencijale, podstiču ih i na njima grade dalji razvoj – umesto da samo „odrade gradivo“ i razvrstavaju ko može da isprati nastavu. Tokom studija se tome, kaže, posvećuje premalo pažnje.
Doman se zalaže za uvođenje dualnih studija za nastavnike, koje bi od prve nedelje uključivale praksu – posmatranje nastave, asistiranje i zatim refleksiju iskustava na fakultetu.
„Šta čini dobrog nastavnika?“ i „Kako se vode razgovori sa roditeljima?“ – takva ključna pitanja, smatra on, morala bi rano i sistematski da postanu deo svakodnevice budućih prosvetnih radnika. Na taj način bi studenti već u ranoj fazi mogli da prepoznaju da li je ovaj poziv za njih ili nije.
Prvi pokušaji dualnih modela već postoje, kaže Doman. Međutim, oni često služe samo tome da studenti popunjavaju rupe nastale zbog nedostatka nastavnika. A to, naglašava, nije svrha cele ideje. Uz to, iz politike dolazi malo volje za suštinske promene. Raspravu, prema njegovim rečima, vode ljudi koji su dobro prošli kroz stari sistem i zato veruju da on i danas funkcioniše.
Kako se u Nemačkoj postaje prosvetni radnik
Obrazovanje prosvetnih radnika strogo regulisan proces koji obično traje između šest i sedam godina. Za razliku od mnogih drugih zemalja, obavezno je studiranje i predavanje dva predmeta.
Studije su od samog početka usmerene na tip škole u kojoj budući prosvetni radnik želi da radi – na primer osnovnu školu, gimnaziju, stručnu školu ili oblast specijalne pedagogije.
Studije, koje traju deset semestara, završavaju se sticanjem zvanja Master of Education, što je u mnogim saveznim pokrajinama ekvivalent Prvom državnom ispitu.
Nakon fakulteta sledi najzahtevniji deo – praktična pedagoška obuka koja traje od 18 do 24 meseca. Paralelno sa radom u učionici, kandidati pohađaju pedagoške seminare na kojima analiziraju sopstvene časove i usavršavaju metodiku nastave. Tokom ovog perioda primaju platu, a obrazovanje se završava polaganjem Drugog državnog ispita.
Većina prosvetnih radnika u Nemačkoj ima status državnih službenika, što im donosi veliku sigurnost zaposlenja, kao i određene privilegije i olakšice.
Izvor: Dojče Vele