– Ej… Čuo sam šta se desilo, ispričao mi je Ivan sve, jesi kod kuće sad, konačno?
– Jesam, ne pitaj… Sve mislim da sanjam! Osećam se kao poslednji kriminalac! Neverovatno, ej, mene da privedu, pa…
– Jao, gospode Bože, pa kako su te uhvatili? Što si uopšte bila napolju tako kasno?
– Uf… baš sam pukla. Kad su me privodili, pomislila sam – kako bi mi bilo da nemam bateriju! Ovako je sve lakše!
– Bateriju?
– Pa, da, za tehničko za Acu. On, jadan, ostavio komplet u školi u kaseti, i čim je stigao zadatak za strujno kolo, pošaljem nastavniku poruku na vajber, lepo mu kažem, ’Poštovani nastavniče, ja sam Acina mama…’ Objasnim situaciju, računam – normalnom čoveku ne treba mnogo govoriti, shvatiće. Nije odgovorio, pa da te ne lažem, dva sata!
– E, što me to nervira! I nama tako, čekaš satima na odgovor!
– Ma, bezobrazluk! Kad se konačno smislio da odgovori, samo što nisam pala! Kaže, ’Poručite komplet preko interneta!’ Ej! Samo mi još to fali, izgoreh u ovim rukavicama da se zaštitim od virusa, a treba da primam neke kurire da mi donose komplet kući!
– Pa, on nije normalan!
– Ne pitaj ništa! Onda je Ivan pozvao kuma Daneta, njegova ćerka isto osmi, a znaš da je on profesor na Elektrotehničkom pa joj je uradio to strujno kolo, i ona je poslala nastavniku snimak, i onda je kum ponudio da pozajmi sve što treba, ali baterija bila slaba, ja probala da kupim, i nema nigde, i zovnem Anu, znaš da živi prekoputa nas, ona hvala Bogu ima bateriju! Novu! Ja se spakujem, računam – neće valjda baš sad da naiđu, samo trknem preko, uzmem bateriju i idem nazad kući, kad ono – međutim!
– Uh… Baš tad naišli?
– Baš tad! Nisam odmakla tri metra od Anine zgrade, čujem ’Stani! Stani’. U prvi mah nisam ni shvatila da viče meni, nastavim ja ka kući, kad vidim ja đavo odneo šalu, čujem trči njih nekoliko, ja se okrenem, oni stanu, sa maskama preko lica, viče jedan, ’Ne prilazi’! Ja se ukopam, dignem ruke uvis, pitaju me za ime, pitaju kuda sam pošla, ja kažem – kući, oni pitaju gde živim, ja kažem ’Eno u onoj zgradi prekoputa’, pitaju da li znam koliko je sati, ja kažem, ne znam ni koji je dan, a kamoli koliko je sati… Kažem da sam išla kod drugarice po bateriju, počne jedan da viče ’Da, da, svi ste vi išli po bateriju?’, još kaže da ne smem da se sprdam sa njima, ja pokušam da objasnim da se ne sprdam, vikne on da ćutim, sve tako na razmaku od par metara… Jedan izvadi motorolu, prijavi da ima ’lice’ koje ne sarađuje, iza toga mi narede da uđem u policijski auto, niko mi ne prilazi, ne dodiruju me… Sednem pozadi, unutra jedan za volanom, a ovi što su me jurili uđu u onaj crni kombi, upale rotaciju, i pravac stanica u Milana Rakića!
– I?
– Pa, ništa i… Ostave me u dvorištu, kažu da ulazimo jedan po jedan, i moramo da držimo rastojanje. A dvorište puno roditelja, vidim jedan nosi herbarijum pod miškom, drugi sa foto-aparatom oko vrata, mučenik verovatno snimao nešto za fizičko ili građansko, ili šta već, jedna ženica u ruci nosi tempere, druga ksilofon… Ja stiskam svoju bateriju u džepu, i kažem sebi, ’Dobro je, Anđelka, bar imaš bateriju! Ne mogu ti ništa!’
– I onda su te saslušali, pretpostavljam?
– Da, čekala sam jedno pola sata da dođem na red, mogu ti reći da je bio jako fini taj koji me je saslušavao, kad je čuo da radim strujno kolo čak je ponudio da mi prosledi svoj snimak, ima sina osmaka, i sve mu je u telefonu, ali džaba – ovaj Acin traži da se snimi i dete pored ploče, provalio da deca dele domaće… Ovaj u policiji kaže da non-stop imaju roditelje koje privedu zbog prekoračenja policijskog časa, razume sve, i on i žena rade sve zadatke za decu, još imaju troje, ljuti se što ima mnogo domaćih, i sve u zadnji čas, zato ljudi i zakasne, šta će… Rekao mi je da je od ponedeljka bilo privedeno dvanaestoro zbog baterije i četvoro zbog ksilofona, troje zbog lopte za odbojku, i tako… Ali, kaže, mora da me kazni, takva su pravila. Još sam dobro prošla sa pedeset hiljada, mogao je i sto pedeset…
– Pedeset hiljada?? Kuku, sestro, ode cela plata!
– Ne pitaj me ništa!
– Ja ne znam kako ćemo izgurati ovu školsku godinu, ja sam mislio da je ovo do sada bilo teško, a radili smo im domaće možda jednom-dvaput nedeljno. A sada… Svaki dan!
– Ma, ludnica jedna! Za Jovanu još i nema toliko, ali za Acu – katastrofa. A pošto je osmak, to je mnogo sve važnije, znaš, nije ni sigurno da li će biti maturskog ili neće, svakog dana su informacije drugačije! Ako ne bude, onda će upisivati samo prema ocenama, i moram da mu dignem prosek.
– Naravno! Po svaku cenu! Tu nema cile-mile! Sad je najvažnije!
– Da.. Do sada smo uspevali da budemo odlični, nadam se da ćemo i sada … Srećom, roditelji iz razreda baš sarađuju, delimo šta će ko uraditi, prijavi se neko, recimo, za engleski, neko drugi za ruski, neko za geografiju, i onda podelimo slike, prepišemo da ne prepoznaju rukopis, sve po dogovoru – ne šaljemo u isto vreme, ako neko primeti grešku javi svima, baš smo ono što bi se reklo ’dobri drugovi’. Ali za ovo nismo mogli, kažem ti zašto, možda je neko ocinkario iz osmog tri, tu je jedna mama uradila to strujno kolo, i snimila iz raznih uglova, i na raznim podlogama, pa su deca nasnimavala svoje glasove kroz neke aplikacije, i onda su svi poslali isti rad, razumeš? Možda je neko odao, a možda je i sam provalio, tek svako je morao da uradi za svoje dete, shvataš?
– Da…
– Iskreno, na izmaku sam snaga! I Ivan i ja se ubismo od domaćih, prepisivanja, gugla i vikipedije, muka mi je više! A, molim te lepo, nastavnici kukaju, njima je teško, a pojma nemaju kroz koju golgotu mi prolazimo, još nam niko ne plaća, njih bar plaćaju za to što rade. Sad njih treba da žalim?!
– O tome i da ne govorimo! Umesto da su pustili i nas i decu na miru, ovo prelazi sve granice! Svašta ću da kažem na prvom roditeljskom, kad god da bude!
– E, to sam i ja rekla! Dosta mi je!
– Da znaš! Pa, je l’ stižeš to strujno kolo?
– Stižem, sad ću to da uradim, da stignem i da ga snimim pre nego što ode u krevet!
– ’Ajde, da te ne zadržavam više, još treba da zakasniš posle svega šta si prošla! Čujemo se sutra…
– Važi, ljubi svoje, ćao!
Autor: Maja Bugarčić
Napomena: Tekst je šaljivog karaktera, namera autora i redakcije nije da bilo koga uvredi.