Сусрет једног наставника са савешћу

јул 2, 2019

Марко није волео да устаје рано, али јутрос је просто одскочио из кревета. Иако му је фалило неколико сати сна, осећао је да је пун енергије. Док се умивао, размишљао је: Данас ћу са задовољством избацити Соњу, Андрију и Павла из класе. Једва чекам! Колеге сам упозорио о каквој је деци реч, да се неко не превари па да их узме код себе. Не могу више да се нервирам! Кад их више не будем гледао, продисаћу!

Предавао је виолину у једној музичкој школи у Београду. Још кад је био врло мали, професори су говорили да је он највећи таленат који су срели у свом дугом стажу, и предвиђали су му завидну солистичку каријеру. На такмичењима у земљи и иностранству је, без изузетка, добијао прве награде. Академију је уписао као први на листи, и завршио је студије пре рока. Међутим, од повремених концерата није могао да живи, и решио је да, макар привремено, потражи посао у некој школи. То „привремено“ је сад трајало већ преко двадесет година.
Исправио се бришући лице пешкиром, погледао у огледало, али лик који га је оданде гледао није у потпуности личио на њега. Био је озбиљан, намрштен, гледао га је некако чудно.

„А што ћеш избацити Соњу? И Андрију, и Павла?“ упитао га је.

Марко је претрнуо, срце му је стало, плашио се да ће пасти.

„Ко си ти?“ питао је, придржавајући се за ормарић иза себе.

„А што ћеш избацити Соњу? И Андрију, и Павла?“ поновио је његов одраз.

„Па… зато што нису талентовани… и не раде… не вежбају… Вежбање је њихова обавеза… То не раде… Ко си ти, питам!“

„А да ли ти извршаваш све своје обавезе?“ упита одраз.

„Извршавам! Ко си ти, одговори ми!“ одлучно рече Марко.

„Све обавезе извршаваш?“

„Све!“

„Долазиш на сваки час на време?“

„Ко си ти? Нећу одговарати даље док ми не кажеш!“ викнуо је Марко.

„Рећи ћу ти. Опусти се. Нисам ти непријатељ. Да ли долазиш на сваки час на време?“ рече одраз.

Марко је заустио да одговори позитивно.

„Искрено!“ предухитри га одраз.

Марко је ћутао.

„На часу не причаш телефоном? Не куцкаш поруке? Не једеш? Не изађеш из учионице док ти траје час, да попричаш са колегама? Да наставим?“

„Чекај… не једем на часу, заиста!“ бранио се Марко. Срце му је и даље јако тукло, али решио је да издржи до краја и сазна са ким разговара.

„А ово остало исто не радиш?“

„Радим… понекад…“ промуца Марко и обори поглед.

„А дете ћеш да избациш зато што не вежба? Какав си му пример?“

„Али… ако не вежба ја… губим време са њим… Са онима који вежбају радим и прековремено, и викендом… Водим их на такмичења… Добијају награде…“ замуцкивао је Марко.

„Значи, одабрао си са ким радиш – са онима који следе твоја упутства. Друге си одбацио. Па, и није ти много тежак посао!“

„Остани једном на часу са дебилом који не вежба па да причамо!“ љутио се Марко. „Не знам ни ко си, како да ти објасним колико је то тешко?!“

„Да ли си сâм бирао свој посао? Да ли можеш да га напустиш ако ти не одговара?“ упита одраз.

„Да, али…“

„Добро, хајде овако. Зашто уписујете децу која нису талентована? Имате пријемни испит, за разлику од основних школа. Оне примају све. Ви имате неку проверу на почетку…“

„Па… та деца коју примимо… лепо певају… на пријемном… и…“

„Значи да нису неталентована?“ упита одраз строго.

„Али за виолину… нису талентована… Не раде… не вежбају…“ правдао се Марко.

„Аха, ако не вежбају, значи нису талентована?“

„Не, него… само кажем…“

„А, што мислиш да нису талентована за неки други облик музицирања? За певање? За дириговање? За компоновање? Зашто је само онај који вежба талентован?“

„Мени је тако у програму, не могу ја да их учим да диригују!“ брецну се Марко.

„Па ћеш их избацити из класе?“ упита одраз.

„Не раде, не вежбају…“

„То сам већ чуо!“ подвикну одраз. „Можда их ниси мотивисао? Можда би код неког другог професора вежбали?“

„Не би… онај који не вежба – не вежба!“ убеђивао га је Марко.

„Можда си их прегазио својим захтевима! Можда си урлао на њих толико да им се смучила виолина? Можда их никад ниси хвалио, него само грдио и претио? Да наставим?“

„Не… Немој…“ рече Марко.

„А колико упишете деце сваке године у први разред? Да ли толико деце треба да учи бесплатну музичку школу?“

„Ко си ти?“ поново упита Марко.

„Одговори ми!“ рече му одраз.

„Ко си ти?“ инсистирао је Марко.

„Рећи ћу ти, а сада ми одговори!“ понови одраз.

„Можда не треба толико да их учи, али…“

„Али… Доврши реченицу!“ рече одраз стрпљиво.

„Па, искрено…“ оклевао је Марко… „да их не упишемо, не бисмо попунили класе… Схваташ? Мени ће увек класа бити препуна. И клавиристима, и гитаристима. Осталима баш и не!“ искрено рече Марко.

„Значи, упишете децу да бисте попунили класе и набавили ђаке колегама који предају непопуларне инструменте, је л’ тако?“

„Па, тако некако“ рече Марко.

„И онда током године почнете да их избацујете јер су неталентовани?“

„Али, стварно су…“ покушао је Марко да изврда одговор.

„Одговори ми!“

„Да, избацујемо их јер…“.

Одраз га опет прекину „…јер знате да ћете идуће године опет уписати нову децу, и да ће се та лажна слика наставити унедоглед?“

„Не, него…“

„Да ли си до сада разумео да са мном можеш причати само искрено? Ево, рећи ћу ти, пошто сам не схваташ – ја сам твоја савест. Ја те не критикујем. Ја ти помажем да будеш бољи. Да преузмеш одговорност за то што радиш. Да видиш где грешиш. Зато ми одговарај искрено!“ Одраз се по први пут благо насмеја.

Марко је осетио налет мучнине, али уместо повраћања, осетио је да ће заплакати.

„Ко ти је рекао да ћеш радити само са децом која вежбају?“ упита одраз.

„Нико!“ Марко је решио да прича искрено. Прве сузе су се скотрљале низ његове образе.

„Откуд ти онда право да избациш дете које не вежба?“

„Али, шта да радим са њим“ кроз плач је питао Марко.

„Да нађеш оно што то дете уме да ради. Да пратиш његов темпо – радиш сâм са њим. Да не очекујеш да ће свако постати виртуоз. Да схватиш да ти га је неко поверио. Том неком је то дете све на свету. Он је то дете дао теби да га нешто научиш. А ти га избациш. Да ли почињеш да схваташ?“

Фото: Clem Onojeghuo, Unsplash

Марко је већ ридао. „Али, то су родитељске болесне амбиције, та деца не желе да иду у музичку школу!“ говорио је кроз сузе.

„Причамо искрено, зар не?“ упита га одраз. Марко климну главом. „Колико би се годишње деце уписало у твоју школу, да примате само оне који хоће да вежбају, који имају талента и жеље да свирају инструмент?“

Марко заћута.

„Колико би вас остало без посла?“

Марко и даље није одговарао. Плакао је као мало дете.

„Да ли би имали фонд часова људи који предају, рецимо, хорну, или лауту, или гусле?“

Марко одмахну главом.

„Да ли би тридесет пет професора клавира само у твојој школи имало довољан број ђака? Или двадесет професора виолине? А где су друге школе? И други професори? Да ли бисте попунили разреде професорима који предају у средњој музичкој школи?“

Марко је и даље одмахивао главом.

„Да ли то желиш? Да се годишње упише три ученика? И да из године у годину у зборници има све мање професора? Или је боље да се лажемо и примамо све да се то не би десило, па после да отпуштамо?“

Марко погледа свој одраз без речи.

„Преузми одговорност за то што радиш. Реци себи, ако не и другима, да учествујеш у великој превари чија правила знају професори, али не родитељи и деца. Замисли да је тако у основним школама. Замисли своје дете, које у трећем разреду неко избаци из школе јер неће да учи!“

Марко се тргну.

„Да ли би рекао да је то у реду?“

„Не бих“ рече Марко.

„Схваташ ли шта ти причам, Марко! Тражи за свако то дете шта уме да ради, јер си већ открио шта не уме. Инсистирај на томе. Можда не уме да одсвира ни два такта, али уме одлично да скида песме. Можда ће бити одличан продуцент. Или писати филмску музику. Или свирати у ресторану у Скадарлији и чинити људе срећним. Немој га одбити од музике! То је грех, Марко!“

Марко се ухвати за главу и спусти се на колена. „Ја сам толику децу до сада избацио из класе! Ја сам лош, лош, лош професор!“ и поче да плаче као дете. Сетио се своје жеље да буде извођач, која никада није била испуњена. Почео је гласно да плаче, од суза се загрцнуо и почео да кашље. Мислио је да ће се удавити, грло му је било пуно слузи, није могао да удахне.

Утом се пренуо из сна и наставио да кашље у кревету. Запањено је погледао око себе. Било је три сата ујутро. Лице му се развукло у велики осмех – Све је био сан, хвала ти, Боже, хвала ти!

Бацио се назад у кревет и покрио се преко главе. Данас избацујем Соњу, Андрију и Павла из класе! Још пар сати, и велико бреме ми пада са леђа! Убрзо је поново утонуо у сан.

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама