Наставници у дилеми – напустити професију или остати?

април 22, 2019

На први поглед, наставника различитих профила у Србији има довољно, па чак и више од тога: када неко напусти професију, на том месту се запошљава други наставник. Међутим, мало се говори о томе шта наставнике нагони да својевољно оду из школе и промене посао. Као посматрачи нечијег рада, људи су итекако склони томе да донесу закључак о наставничкој професији. Колико пута сте само чули:

„Они раде само пар сати дневно!“
„Имају најдужи распуст и највише дневних одмора.“
„Њихов је посао најмање стресан, раде са децом.“

Како год ствари изгледале са стране, поглед изнутра даје сасвим другачији увид. Наставници све чешће одлучују да напусте своју професију под утицајем различитих околности. Погледајте како то изгледа из њиховог угла.

Услови рада

Наставни кадар у Србији зарађује око 30% мање у односу на запослене истог нивоа образовања у другим секторима. И даље не постоје финансијске мере за стимулацију успешнијих наставника нити је до краја уређена политика напредовања у служби. Већ дуго се суочавају са феноменом невидљивог радног времена. Једна наставница нам је рекла: „Пошто предајем у 6 одељења, понекад ми је потребна цела ноћ да прегледам тестове. Припреме за наставу и извештаје стално пишем код куће. А седнице већа, оне трају понекад и до 10 увече.“

Одлике одељења

Као што је добро познато, наставници немају опцију да бирају своја одељења. Она у већини основних школа броје и преко 30 ученика. Није више реткост да у групи од 30 ђака буде неколико деце којој је потребна додатна подршка. Структура одељења на очигледан начин мења опис посла просветних радника. Понекад кроз школу прође неколико генерација којима наставници предају, а не успевају свима да пруже адекватну подршку, поготово не да раде један-на-један. „Понекад родитељи очекују да се посветим само њиховом детету јер има одређену тешкоћу. Нема шансе да то без помоћи урадим сам поред 32 остале деце. А није да не желим.“ – прича један разредни старешина.

“Папирологија”

Оно што наставнике махом оптерећује су такозвани административни послови. Непрестано су у обавези да креирају разноврсне извештаје о свом раду, евалуације и самоевалуације, ИОП-е, записнике са састанака различитих тимова у школи, као и планове и припреме. Вођење електронског дневника је такође погодио многе наставнике, посебно у оним установама у којима нема техничких услова за то. Шта је потребно да се деси у школству, па да се наставници усмере на рад са децом, што им јесте и примарни посао? По којим критеријумима се дефинише шта од документације треба један наставник да попуњава?

Подршка?

У већини случајева се испоставило да је наставник у свом проблему сам. Било да се суочава са дисциплинским поступцима, родитељима ученика проблематичног понашања, било да индивидуализује активности за децу којој треба додатна подршка. Такође, када млади наставници ступају у службу, адекватна припрема потпуно изостаје: није уређена процедура за увођење у посао нити се томе посвећује пажња на факултетима који образују будуће наставнике. Када почне да обавља посао, велика већина просветних радника се суочава са недостатком разумевања и подршке у колективу. Супортивни директори су права реткост, а нажалост, није много другачије ни када су колеге у питању. Јаз је понекад превелик и тешко је добити подршку за извођење пројеката или ваннаставног ангажовања. Мислите ли да у нашим школама стручне службе и наставни кадар раде као тим?

Деца данас

Како и сами наставници признају, са децом је све теже. Генерације ђака које долазе све су мање заинтересоване за учење и истраживање. Такође је приметно да из претходних циклуса долазе све слабије припремљени када су основна знања у питању. Дигитално доба је децу оријентисало на уређаје, на виртуелну реалност и сасвим другачије вештине у односу на оне које школа може да понуди. Ипак, ту нема места за осуде. Сви су се нашли у истим околностима и то је велики изазов за све. „Трудим се да не изгубим стрпљење. Деца су и на часу непрестано на телефонима. И када нису, тешко их је заинтересовати на постојеће начине. Морамо да се довијамо и смишљамо нове начине да би приметили садржај…“- каже једна наставница географије.

„Опет реформа?“

У просвети су промене константне и врло обавезујуће, тако да нема наставника који из неког разлога није под притиском. Образовни систем је централизован што је потпуно противно принципима партиципације наставника у креирању сопственог стручног рада. Они не само да доносе све мање одлука у својим учионицама, већ и ван њих бивају искључени. Стручно мишљење има све мању вредност и то је оно што додатно боли наставнике. Да ли је такав положај запослених и у другим струкама? Колико времена треба да прође да би се виделе резултати сваке реформе?

Позиција у друштву

Понекад је тешко свакодневно се борити са нереалним очекивањима родитеља и друштва у целини. Често се постављају питања која се тичу одговорности за васпитање деце. Да ли је то посао наставника или родитеља? То је тема многих конфликата. Поред тога, када запослени из овог сектора зарад борбе за свој положај ступе у штрајк, ретко када изостају осуде јавности. Глас наставника се не схвата озбиљно или се не узима као релевантан. Јесу ли наставници понижени? Зашто трпе? Шта је потребно да се деси да запослени у просвети буду једнако уважени као и сви други?

Разрешење дилеме

Многи квалитетни наставници су спремни да, зарад бољих услова рада потраже решење у преквалификацији, оријентацији на неку сродну област рада или оду у иностранство како би наставили да подучавају. Са друге стране, многи од њих чврсто одлуче да остану и да се боре, да и даље истичу предности професије али упоредо и указују шта је то на шта неће пристати. У оваквој ситуацији је важно препознати хитност уређивања политика задржавања добрих наставника. Неопходно је до детаља предвидети стимулације различитог степена за напредак сваког наставника, омогућити рад у мањим одељењима или групама и растеретити наставнике од административних послова. Политике овог типа не смеју бити поново занемариване и стављане у други план. Квалитетни и стручни наставници су потребни друштву, образовном систему, као савезници родитељима, а пре свега деци.

Аутор: Тамара Костић, психолошкиња образовања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Наставници у дилеми – напустити професију или остати?

  1. Natasa каже:

    Психолошкиња образовања??? Неки нови профили??Какво је вријеме дошло,па и образовање под “психолошком лупом”😂

  2. Ramona Ručnov каже:

    Postoji samo jedan razlog zbog čega bih napustila posao u prosveti: ponašanje učenika i stav roditelja neprimeren školi i obrazovanju. Čovek mora da bira sredinu, u kojoj će njegova kreativnost doći do izražaja. Ako toga nema i nema adekvatne saradnje, nema šta tu da traži. Ako nema uslova da se stvori pedagoški trougao, teško da će bilo koji savestan nastavnik i razredni starešina moći nešto da postigne.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама