Jedan od kandidata Udruženja Živojin Mišić za nagradu Global Teacher Prize bio je i Borko Petrović, nastavnik engleskog jezika u osnovnoj školi “Stevan Jakovljević”. Borko je sjajan primer nastavnika entuzijaste. On veruje u obrazovanje, u to da sistem može da se promeni, samo ako to dovoljno želimo.
Borkova energija učinila je da škola u kojoj radi bude prva u Srbiji koja je dobila digitalnu učionicu, a njegovi đaci su još pre pet godina domaće zadatke predavali elektronski. Mnogo truda je uložio i u saradnju sa roditeljima koje je koje je ohrabrivao da se što više uključe u proces školovanja svoje dece, a đacima je pružio i neprocenjivo iskustvo kroz “interkulturalnu učionicu”.
Dobili ste nekoliko priznanja i pre nagrade udruženja „Živojin Mišić“. Odakle tolika želja u sistemu i uslovima za koje će većina nastavnika reći da su ispod svakog nivoa?
Upravo se u Vašem pitanju krije veliki deo odgovora. Da krenemo redom. Sistem? Njega činimo mi i nikada mi nije bila jasna ta unapred istaknuta “bela zastavica” pred nekim nevidljivim neprijateljem koga najčešće zovemo “sistem”. On će biti upravo onakav kakvog ga mi uredimo zato što se korenite promene pokreću sa dna, ne sa vrha. Upamtite – ministri ne predaju, to je privilegija rezervisana za nas.
Ja ne pristajem na bezuslovnu predaju pred protivnikom koji nije ništa drugo do lepo upakovana reč za sve naše strahove i opravdanja za nemoć ili neznanje.
Fascinantan je taj odbrambeni mehanizam kod većine prosvetnih radnika koji ih tera da idu linijom manjeg otpora i odreknu se svoje dragocene slobode tako što će kapitulirati pred “strašnim” sistemom i “oprati ruke” od odgovornosti za sve svoje neuspehe. Ja se svojih neuspeha ne stidim – to su vidljivi ožiljci borbe i dokaz da sam još uvek tu, živ i spreman da se borim za sebe i slabije od sebe. Upravo zbog toga je moja želja svakoga dana sve veća jer vidim kolika je moja odgovornost.
Može se reći da ste vi na neki način dokaz da se u nastavničkom poslu i od ničega može napraviti nešto. Kako vam ide prenošenje tog stava i optimizma na druge kolege?
Moram priznati da sam većinu borbi na ovom polju izgubio, ali kako rekoh, ne stidim se tih poraza jer se borim dugo, strpljivo i brojčano nadjačan. Jako je teško ući u zbornicu sa osmehom na licu, pun elana i entuzijazma za novi radni dan i videti pokisla lica kolega koji broje minute do kraja smene ili godine do penzije. Još je teže kada znaš da silno želiš i možeš da im pomogneš, ali ti ne dopuštaju.
Verujte mi, godinama sam se zauzdavao da ne bih počeo da “štrčim”, ali su mi mnogo mudrije i uspešnije kolege dale savet da radim onako kako osećam da treba i na način koji će prvenstveno mene usrećiti. To je savet koji sam najbolje usvojio – ako ću već raditi ovaj posao 40 i više godina, najmanje što mogu da uradim za sebe je da uživam dok predajem. Zamislite taj zatvor u kome se nalaze oni koji celoga života rade posao u kom ne uživaju, koji ih ne ispunjava.
Ja ne zameram kolegama već pokušavam da ih razumem, ali me i dalje poražava činjenica da radim u profesiji koja bi po definiciji trebalo da bude pokretač promena u društvu, a upravo su u njoj promene najteža, čini se nemoguća stvar.
Sigurno su vas to već pitali, ali moramo i mi – šta vas je posebno izdvojilo za nagradu najboljeg učitelja?
Kako to samo neskromno zvuči… Verujte da postoje dani kada mislim da sam najgori nastavnik na svetu. Mislim da je to nesrećno izabran termin. Po mom mišljenju, najbolji nastavnik danas je bio onaj koji je ušao u učionicu i bio bar za promil bolja verzija sebe nego juče i čiji su đaci upravo zbog toga danas postali za promil bolji. Tom nastavniku bih ja želeo da stegnem ruku.
Što se moje nominacije tiče, dovoljno je reći samo da sam neko ko je imao sreće da ostvari dovoljno tih uspešnih dana i čiji su promili zapali za oko dobrim ljudima iz Udruženja “Živojin Mišić” koji već pet godina neumorno tragaju za biserima srpskog obrazovanja jer žele, kao i ja, da im stegnu ruku i kažu “hvala”.
Vaša škola bila je prva u Srbiji koja je dobila digitalnu učionicu. Na koji način vam je to olakšalo rad i da li je podiglo kvalitet nastave?
OŠ “Stevan Jakovljević” je više od škole – to je porodica, to su snovi. Rad u jednoj takvoj porodici je meni doneo svu slavu u kojoj danas uživam i na svakom mestu koristim priliku da se mojoj porodici zahvalim, upravo ovako kako trenutno činim. Naši zajednički napori su nas stavili u poziciju da budemo prva osnovna škola u Srbiji koja je dobila digitalnu učionicu.
Moj rad se deli na period pre i posle digitalizacije nastave. Poput ostalih, davao sam maksimum, ali sam osećao da to više nije dovoljno – novim generacijama je bio potreban audio-vizuelni događaj na času da bi im stimulisao radoznalost i podstakao ih na razmišljanje.
Deca bi trebalo da idu u školu svoje, a ne naše mladosti. Međutim, mi se uporno trudimo da se opiremo inovacijama i promenama jer mi znamo “da je u naše vreme bilo sve bolje nego danas”. Da li se ikada zapitamo koliko štete nanosimo deci ako ih ne pripremimo za neizbežnu budućnost umesto da im serviramo tirade iz prošlosti?
Srećan sam što svojim đacima mogu da pružim sve jer naša učionica nema zidove. Zahvaljujući tehnologiji, mi osvajamo svet – ulazimo u učionice vršnjaka širom sveta, ali i u podvodne laboratorije, muzeje, parkove, biblioteke… Čitav svet neistraženih mogućnosti je pred njima. Ko sam ja da ih tog iskustva lišim?
Ne smemo zaboraviti da se, osim za njihove umove i obrazovanje, mi staramo i o njihovim srcima i vaspitanju – ako ne stvorite ljude od njih u najhumanijem smislu te reči, ostalo neće biti toliko važno. To je ono čime se ja ponosim – ovakvim pristupom nastavi im pomažem da pronađu sebe, usavrše kompetencije i veštine za 21. vek i postanu korisni građani svoje lokalne zajednice i celog sveta. Ono što je najbitnije u svemu nije tehnologija već mentalni pristup i spremnost da učite. Postoje mnoge učionice u Srbiji koje su opremljene za savremenu nastavu, ali nema volje i vizije da se njihov, posve prolazni potencijal, iskoristi na vreme, a upravo nam je ono najveći neprijatelj.
Rekli ste da nastavnici moraju da shvate da su oni pokretači promena i da njihova moć nije mala. U čemu se ta moć sastoji i kako treba da je iskoriste?
Nažalost, danas se moć izjednačava sa novcem i vlašću. Taj stav deli i većina zaposlenih u prosveti jer svoju ulogu u društvu, poštovanje koje očekuju i autoritet mere najpogrešnijom mernom jedinicom. S druge strane, zaboravljaju na svetost svog poziva, na uzvišenost svoje misije i postojanja. Oblikovanje mladih ljudi je privilegija koju isključivo uživa naša profesija – upravo na tu moć potpuno neopravdano zaboravljamo.
Mladi su naša nada i šansa za ozbiljan popravni ispit. Mi taj popravni ispit svakoga dana polažemo pred njima i nisam siguran da shvatamo da imamo ekskluzivno pravo da pozitivno utičemo na te mlade ljude i od njih stvorimo lidere po svojoj meri koji će krojiti neku novu, lepšu budućnost. Međutim, da bismo ih ubedili u tu moć, najpre u nju i sami moramo da poverujemo.
Veliki ste pobornik digitalizacije nastave i na raspolaganju ste svojim đacima i njihovim roditeljima čak i van radnog vremena. Kad neki učenik ne može da prisustvuje času fizički, vi mu omogućite Skajp poziv i tako se priključi nastavi. Koje još inovacije uvodite u svakodnevni rad i kakav je rezultat svega toga?
Učionica je danas širok pojam, obrazovanje takođe. Škola nema tapiju na znanje kao što je to vekovima bio slučaj. Veliki deo učenja se odvija van škole čiji nastavnici više nisu čuvari znanja već moderatori i mentori. Znanje sve više zamenjuju kompetencije i veštine, a tradicionalni obrazovni sistem po “meri jednog” je postao otvoren za sve i uveo individualizovan pristup učenju i nastavi. Ja sam pobornik takvog pristupa i želim da svako dete posmatram kao unikat i malo čudo koje treba osnažiti dobitnom kombinacijom.
Međutim, tih kombinacija je jako mnogo i fizički nije moguće ispratiti napredak svakog deteta na času. Zato sam ja izmestio nastavu iz učionice i preselio je na obrazovne platforme poput Edmoda, Etvininga, Gugl učionice… Upravo tu počinje pravo učenje i upoznavanje sa potrebama đaka jer im neformalni kontekst pruža veliku slobodu da izraze svoju kreativnost i specifičnost.
Izazov su mi đaci koji imaju disleksiju ili disgrafiju i za koje kreiram posebne programske sadržaje, snimam diktate i prilagođavam gradivo. U matičnoj školi i dalje postoji odeljenje za decu sa posebnim potrebama i ja sam od prošle godine jedan od razrednih starešina i predmetni nastavnik svima. Upotreba tehnologije mi je od velike pomoći jer na digitalne sadržaje najbolje reaguju, a rad na tabletima pojedinoj deci predstavlja olakšanje zbog specifičnih potreba koje imaju. Prošle godine sam predavao “engleski jezik kroz muziku” i primenio novu metodu učenja jezika uz pomoć muzike kao univerzalnog jezika.
Na koji način uključujete roditelje u ceo proces? Oni su važna karika u lancu i bez njih nema kvalitetnog obrazovanja. Kako ih motivišete da se uključe?
Već u prvim godinama karijere sam postao odeljenjski starešina i došao u poziciju da blisko sarađujem sa roditeljima. Video sam da je transparentnost u radu ključna za roditeljsku podršku. Ako roditelj razume zašto nešto radite, pomoći će vam da to uradite najbolje što možete jer je to u interesu njegovog deteta. Na taj način smo svi na zajedničkom zadatku sa jedinstvenim ciljem – vi imate znanje i viziju, a roditelj autoritet i motivaciju, i to je najbolja moguća kombinacija. Ja sam otvorio vrata svoje učionice roditeljima od prvog dana i pokazao strpljenje za sva njihova pitanja – kroz taj iskren odnos sam radio na njihovoj edukaciji podjednako kao na edukaciji svojih učenika kroz radionice, prezentacije, tribine, onlajn grupe…
Već godinama koristim aplikaciju putem koje nas roditelji prate – svakome od njih nakon održanog časa stiže notifikacija sa dnevnim izveštajem o napretku deteta: da li je bilo na času, uradilo domaći zadatak, nosilo pribor, aktivno učestvovalo, odgovaralo, dobilo ocenu itd. Upravo tu povratnu informaciju roditelji najviše cene i znaju da mi se uvek mogu obratiti putem aplikacije. To im pruža sigurnost, osećaj da su prihvaćeni i uvaženi kao donosioci odluka od važnosti za svoje dete, a to je jedino što roditelji žele – da nisu izostavljeni i da se pitaju.
Na kraju, i sami ste bili žrtva vršnjačkog nasilja. U danima kada novinske strane pune naslovi o vršnjačkom nasilju, šta biste preporučili roditeljima, a šta nastavnicima da se ovakve stvari na vreme primete i spreče?
I jednima i drugima – razgovarajte sa decom! Znam da svi uvek kažu da to rade, ali nije tako. Pouzdano znam da se časovi odeljenjskog starešine ne održavaju redovno – neki ih nikada ne drže, a većina ne koristi priliku da postavi prava pitanja. Meni je čas odeljenjskog starešine najbitniji čas u nedelji – aktivnosti za jačanje timskog duha, humanitarne akcije, preduzetništvo, profesionalna orijentacija, čuvanje zdravlja i okoline, lokalni aktivizam, volonterstvo…
Najviše volim kada spremimo palačinke ili kokice i gledamo neki film sa kojim mogu da se povežu i prepoznaju neke od problema sa kojima se suočavaju. Na tim časovima se smejemo, plačemo, plačem i ja, ali ono što ne radimo je da guramo probleme pod tepih dok ne eskaliraju. Smatrao bih sebe lošim odeljenjskim starešinom kada ne bih znao šta se u mom odeljenju događa, a u većini slučajeva je upravo to problem. Oni moraju da znaju da ste vi uvek tu – da je vaše strpljenje bezgranično i ne prestaje sa poslednjim školskim zvonom, čak i kada završe školu.
Pokažite im da vam je iskreno stalo i da niste samo jedan od onih koji će im dati lažnu nadu i nestati. Volite ih kao sopstvenu decu jer je neko dovoljno verovao u vas da vam ih poveri na staranje. Vi ste nekada više porodica toj deci nego njihovi roditelji ako se gleda broj sati koji provedu sa vama u školi. I zapamtite: deca nikada nisu kriva.
Intervju vodila: A. Cvjetić