Наставник Борко Петровић: Деца би требало да иду у школу своје, а не наше младости

октобар 25, 2019

Један од овогодишњих кандидата Удружења Живојин Мишић за награду Global Teacher Prize је и Борко Петровић, наставник енглеског језика у основној школи “Стеван Јаковљевић”. Борко је сјајан пример наставника ентузијасте. Он верује у образовање, у то да систем може да се промени, само ако то довољно желимо. 

Боркова енергија учинила је да школа у којој ради буде прва у Србији која је добила дигиталну учионицу, а његови ђаци су још пре пет година домаће задатке предавали електронски. Много труда је уложио и у сарадњу са родитељима које је које је охрабривао да се што више укључе у процес школовања своје деце, а ђацима је пружио и непроцењиво искуство кроз “интеркултуралну учионицу”.

Борко, ово није први пут да неко препознаје и награђује ваш труд. Добили сте неколико признања и пре овогодишње награде. Одакле толика жеља у систему и условима за које ће већина наставника рећи да су испод сваког нивоа?

Управо се у Вашем питању крије велики део одговора. Да кренемо редом. Систем? Њега чинимо ми и никада ми није била јасна та унапред истакнута “бела заставица” пред неким невидљивим непријатељем кога најчешће зовемо “систем”. Он ће бити управо онакав каквог га ми уредимо зато што се корените промене покрећу са дна, не са врха. Упамтите  – министри не предају, то је привилегија резервисана за нас.

Ја не пристајем на безусловну предају пред противником који није ништа друго до лепо упакована реч за све наше страхове и оправдања за немоћ или незнање.

Фасцинантан је тај одбрамбени механизам код већине просветних радника који их тера да иду линијом мањег отпора и одрекну се своје драгоцене слободе тако што ће капитулирати пред “страшним” системом и “опрати руке” од одговорности за све своје неуспехе. Ја се својих неуспеха не стидим – то су видљиви ожиљци борбе и доказ да сам још увек ту, жив и спреман да се борим за себе и слабије од себе. Управо због тога је моја жеља свакога дана све већа јер видим колика је моја одговорност. 

Може се рећи да сте ви на неки начин доказ да се у наставничком послу и од ничега може направити нешто. Како вам иде преношење тог става и оптимизма на друге колеге?

Морам признати да сам већину борби на овом пољу изгубио, али како рекох, не стидим се тих пораза јер се борим дуго, стрпљиво и бројчано надјачан. Јако је тешко ући у зборницу са осмехом на лицу, пун елана и ентузијазма за нови радни дан и видети покисла лица колега који броје минуте до краја смене или године до пензије. Још је теже када знаш да силно желиш и можеш да им помогнеш, али ти не допуштају.

Верујте ми, годинама сам се зауздавао да не бих почео да “штрчим”, али су ми много мудрије и успешније колеге дале савет да радим онако како осећам да треба и на начин који ће првенствено мене усрећити. То је савет који сам најбоље усвојио – ако ћу већ радити овај посао 40 и више година, најмање што могу да урадим за себе је да уживам док предајем. Замислите тај затвор у коме се налазе они који целога живота раде посао у ком не уживају, који их не испуњава.

Ја не замерам колегама већ покушавам да их разумем, али ме и даље поражава чињеница да радим у професији која би по дефиницији требало да буде покретач промена у друштву, а управо су у њој промене најтежа, чини се немогућа ствар.

Сигурно су вас то већ питали, али морамо и ми – шта вас је посебно издвојило за награду најбољег учитеља?

Како то само нескромно звучи… Верујте да постоје дани када мислим да сам најгори наставник на свету. Мислим да је то несрећно изабран термин. По мом мишљењу, најбољи наставник данас је био онај који је ушао у учионицу и био бар за промил боља верзија себе него јуче и чији су ђаци управо због тога данас постали за промил бољи. Том наставнику бих ја желео да стегнем руку.

Што се моје номинације тиче, довољно је рећи само да сам неко ко је имао среће да оствари довољно тих успешних дана и чији су промили запали за око добрим људима из Удружења “Живојин Мишић” који већ пет година неуморно трагају за бисерима српског образовања јер желе, као и ја, да им стегну руку и кажу “хвала”.

Ваша школа била је прва у Србији која је добила дигиталну учионицу. На који начин вам је то олакшало рад и да ли је подигло квалитет наставе?

ОШ “Стеван Јаковљевић” је више од школе – то је породица, то су снови. Рад у једној таквој породици је мени донео сву славу у којој данас уживам и на сваком месту користим прилику да се мојој породици захвалим, управо овако како тренутно чиним. Наши заједнички напори су нас ставили у позицију да будемо прва основна школа у Србији која је добила дигиталну учионицу.

Мој рад се дели на период пре и после дигитализације наставе. Попут осталих, давао сам максимум, али сам осећао да то више није довољно – новим генерацијама је био потребан аудио-визуелни догађај на часу да би им стимулисао радозналост и подстакао их на размишљање.

Деца би требало да иду у школу своје, а не наше младости. Међутим, ми се упорно трудимо да се опиремо иновацијама и променама јер ми знамо “да је у наше време било све боље него данас”. Да ли се икада запитамо колико штете наносимо деци ако их не припремимо за неизбежну будућност уместо да им сервирамо тираде из прошлости?

Срећан сам што својим ђацима могу да пружим све јер наша учионица нема зидове. Захваљујући технологији, ми освајамо свет – улазимо у учионице вршњака широм света, али и у подводне лабораторије, музеје, паркове, библиотеке… Читав свет неистражених могућности је пред њима. Ко сам ја да их тог искуства лишим?

Не смемо заборавити да се, осим за њихове умове и образовање, ми старамо и о њиховим срцима и васпитању – ако не створите људе од њих у најхуманијем смислу те речи, остало неће бити толико важно. То је оно чиме се ја поносим – оваквим приступом настави им помажем да пронађу себе, усаврше компетенције и вештине за 21. век и постану корисни грађани своје локалне заједнице и целог света. Оно што је најбитније у свему није технологија већ ментални приступ и спремност да учите. Постоје многе учионице у Србији које су опремљене за савремену наставу, али нема воље и визије да се њихов, посве пролазни потенцијал, искористи на време, а управо нам је оно највећи непријатељ.

Рекли сте да наставници морају да схвате да су они покретачи промена и да њихова моћ није мала. У чему се та моћ састоји и како треба да је искористе?

Нажалост, данас се моћ изједначава са новцем и влашћу. Тај став дели и већина запослених у просвети јер своју улогу у друштву, поштовање које очекују и ауторитет мере најпогрешнијом мерном јединицом. С друге стране, заборављају на светост свог позива, на узвишеност своје мисије и постојања. Обликовање младих људи је привилегија коју искључиво ужива наша професија – управо на ту моћ потпуно неоправдано заборављамо.

Млади су наша нада и шанса за озбиљан поправни испит. Ми тај поправни испит свакога дана полажемо пред њима и нисам сигуран да схватамо да имамо ексклузивно право да позитивно утичемо на те младе људе и од њих створимо лидере по својој мери који ће кројити неку нову, лепшу будућност. Међутим, да бисмо их убедили у ту моћ, најпре у њу и сами морамо да поверујемо.

Велики сте поборник дигитализације наставе и на располагању сте својим ђацима и њиховим родитељима чак и ван радног времена. Кад неки ученик не може да присуствује часу физички, ви му омогућите Скајп позив и тако се прикључи настави. Које још иновације уводите у свакодневни рад и какав је резултат свега тога?

Учионица је данас широк појам, образовање такође. Школа нема тапију на знање као што је то вековима био случај. Велики део учења се одвија ван школе чији наставници више нису чувари знања већ модератори и ментори. Знање све више замењују компетенције и вештине, а традиционални образовни систем по “мери једног” је постао отворен за све и увео индивидуализован приступ учењу и настави. Ја сам поборник таквог приступа и желим да свако дете посматрам као уникат и мало чудо које треба оснажити добитном комбинацијом.

Међутим, тих комбинација је јако много и физички није могуће испратити напредак сваког детета на часу. Зато сам ја изместио наставу из учионице и преселио је на образовне платформе попут Едмода, Етвининга, Гугл учионице… Управо ту почиње право учење и упознавање са потребама ђака јер им неформални контекст пружа велику слободу да изразе своју креативност и специфичност.

Изазов су ми ђаци који имају дислексију или дисграфију и за које креирам посебне програмске садржаје, снимам диктате и прилагођавам градиво. У матичној школи и даље постоји одељење за децу са посебним потребама и ја сам од прошле године један од разредних старешина и предметни наставник свима. Употреба технологије ми је од велике помоћи јер на дигиталне садржаје најбоље реагују, а рад на таблетима појединој деци представља олакшање због специфичних потреба које имају. Прошле године сам предавао “енглески језик кроз музику” и применио нову методу учења језика уз помоћ музике као универзалног језика.

На који начин укључујете родитеље у цео процес? Они су важна карика у ланцу и без њих нема квалитетног образовања. Како их мотивишете да се укључе?

Већ у првим годинама каријере сам постао одељењски старешина и дошао у позицију да блиско сарађујем са родитељима. Видео сам да је транспарентност у раду кључна за родитељску подршку. Ако родитељ разуме зашто нешто радите, помоћи ће вам да то урадите најбоље што можете јер је то у интересу његовог детета. На тај начин смо сви на заједничком задатку са јединственим циљем – ви имате знање и визију, а родитељ ауторитет и мотивацију, и то је најбоља могућа комбинација. Ја сам отворио врата своје учионице родитељима од првог дана и показао стрпљење за сва њихова питања – кроз тај искрен однос сам радио на њиховој едукацији подједнако као на едукацији својих ученика кроз радионице, презентације, трибине, онлајн групе…

Већ годинама користим апликацију путем које нас родитељи прате – свакоме од њих након одржаног часа стиже нотификација са дневним извештајем о напретку детета: да ли је било на часу, урадило домаћи задатак, носило прибор, активно учествовало, одговарало, добило оцену итд. Управо ту повратну информацију родитељи највише цене и знају да ми се увек могу обратити путем апликације. То им пружа сигурност, осећај да су прихваћени и уважени као доносиоци одлука од важности за своје дете, а то је једино што родитељи желе – да нису изостављени и да се питају.

На крају, и сами сте били жртва вршњачког насиља.  У данима када новинске стране пуне наслови о вршњачком насиљу, шта бисте препоручили родитељима, а шта наставницима да се овакве ствари на време примете и спрече?

И једнима и другима – разговарајте са децом! Знам да сви увек кажу да то раде, али није тако. Поуздано знам да се часови одељењског старешине не одржавају редовно – неки их никада не држе, а већина не користи прилику да постави права питања. Мени је час одељењског старешине најбитнији час у недељи – активности за јачање тимског духа, хуманитарне акције, предузетништво, професионална оријентација, чување здравља и околине, локални активизам, волонтерство…

Највише волим када спремимо палачинке или кокице и гледамо неки филм са којим могу да се повежу и препознају неке од проблема са којима се суочавају. На тим часовима се смејемо, плачемо, плачем и ја, али оно што не радимо је да гурамо проблеме под тепих док не ескалирају. Сматрао бих себе лошим одељењским старешином када не бих знао шта се у мом одељењу догађа, а у већини случајева је управо то проблем. Они морају да знају да сте ви увек ту – да је ваше стрпљење безгранично и не престаје са последњим школским звоном, чак и када заврше школу.

Покажите им да вам је искрено стало и да нисте само један од оних који ће им дати лажну наду и нестати. Волите их као сопствену децу јер је неко довољно веровао у вас да вам их повери на старање. Ви сте некада више породица тој деци него њихови родитељи ако се гледа број сати који проведу са вама у школи. И запамтите: деца никада нису крива.

Ако победите у избору за најбољег учитеља света, у које пројекте ћете уложити награду?

Награда од милион долара се улаже у  пројекте од значаја за подизање образовања на локалном и националном нивоу. Један такав пројекат сам већ започео прошле године под именом “Знање без граница”. Желео сам да свим колегама дам подршку и да доведем најбоље српске и светске едукаторе који би ушли у сваку школу у општини и држали огледне и угледне часове, презентације, трибине, радионице… Једном речју – да покажу шта значи квалитетна настава, дају крила колегама, подсете их колико је њихов позив битан и укључе их у пројекте од значаја.

Мени је драго да сам успео у својој намери и следећи корак би био оснивање покрета или организације “Teach for Serbia” који би у сарадњи са ресорним Министарством стипендирали младе људе, колеге ентузијасте који би оживели учионице широм Србије и покренули позитиван талас промена јер тренутно не постоји критична маса која може донети бољитак. Истовремено би заживела академија најбољих едукатора Србије који већ сарађују кроз активности Удружења “Живојин Мишић”. Њихов задатак би био подршка школама на терену, израда стратегија, професионално усавршавање колега, помоћ при изради пројеката и још много тога.

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Наставник Борко Петровић: Деца би требало да иду у школу своје, а не наше младости"

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама