“Nastavnik je danas beležnik, planer, član nekakvog tima bez ikakve težine”

25 februara, 2022

Dati reč onima koji rade u nastavi, koji su svakog dana sa decom, suočavajući se kako sa dobrim tako i sa lošim stranama svog posla, zadatak je svih nas koji se bavimo temama obrazovanja.

Ovog puta, razgovarali smo sa Ivanom Vučkovićem, profesorom filozofije iz Bora. Ivan već deset godina radi u srednjim stručnim školama u Boru, saradnik je SANU i često u medijima govori o stanju u srpskom prosvetnom sistemu.

Ivane, posle više od decenije rada u školi, sa srednjoškolcima, kako biste opisali obrazovni sistem Srbije?

Ukoliko u igri već u startu nemamo nekakvo „trik pitanje“, onda ću odmah otvoreno reći ono što, praktično, svi znamo ali u šta i dalje ne želimo da poverujemo – obrazovni sistem u Srbiji ne samo da je loš, već je pitanje da li još uvek postoji. Van dodatnih poteškoća u obrazovanju u proteklih dve godine nastalih usled pandemije kovida, mi već dugo imamo problem sa razumevanjem onoga što obrazovanje u svojoj suštini jeste i mora da bude – sposobnost učenika da razume određenu stvar, da je stavi u određeni, ispravni kontekst i da, dakle, zna šta sa njom može učiniti. Bilo da su u pitanju prirodne ili društvene nauke, iz nekoliko razloga, mi još uvek gajimo reproduktivno a ne produktivno znanje. Učenik bi trebalo nešto (napamet) da nauči, da to ponovi i tu se najčešće cela priča završava. Oni koji drugačije rade postoji ali taj procenat nastavnika je vrlo mali.

Koje su njegovi najveći nedostaci, a šta su prednosti?

Najveći nedostatak našeg obrazovnog sistema jeste taj što nikakav sistem više ne postoji. Pipa se isključivo u mraku, prate se zastareli programi, škole su tehnički neopremljene a mnoge su i fizički u jako lošem stanju (prokišnjavaju, imaju problem sa električnom energijom, internetom, pomoćnim nastavnim sredstvima kao i sa nedostatkom sredstava lične higijene itd.) Sve to doprinosi slici da škola nije važna ali da se, kao nužno zlo, mora nažalost završiti pa se često tako i posmatra. Prednosti su to što se situacija relativno lako može srediti ali, najpre, mora se eliminisati većina birokratskih stega jer, nastavnik danas i nije najčešće ništa drugo do nekakav beležnik, planer, član nekog tima bez ikakve realne težine i sl. Deca retko koga zaista zanimaju – od silne birokratije nastavnici nemaju vremena za tako nešto pa se i nameće zaključak da, samim tim, to i nije naročito važno. Dugo se trudim da ne radim drugačije do tako da „gađam suštinu“. Poštujem učenike pa me verovatno zato i učenici poštuju.

Kako je pandemija uticala na đake, a kako na njihove profesore?

Pandemija je dodatno poremetila već uzdrmano školstvo. Pisao sam na tu temu za indijski (internacionalni) časopis Socrates. Obrazovanje ne sme da se svede na nekakvu prepisku „nastavnika i odeljenja“ niti je moguće obrazovati se na daljinu. Naravno, to rešenje je privremeno i nadam se da će se kao takvo što pre isključiti iz školstva. Eventualno može da ostane kao dodatni način komunikacije ali nikako kao primarni.

S obzirom na to da radite u srednjoj školi, da li u tom uzrastu postoji saradnja roditelja i profesora i koliko je ona važna?

Vrlo slabo. Roditelji su zauzeti (to je zvanično opravdanje za nezainteresovanost) pa su vrlo retko prisutni u školi. Bilo da ima potrebe ili ne, saradnja nastavnika i roditelja je isključivo simbolične prirode.

Koji su problemi sa kojima se adolescenti danas suočavaju i da li su i profesori adresa na kojoj nekad traže pomoć?

Rečeno Ničeovim jezikom – „problemi koji su važni jesu oni problemi na ulici“. Učenici (maturanti naročito) su praktično odrasli ljudi pa su i problemi često takvi. Ukoliko želimo da govorimo bajkovito – onda su to problemi  u nerazumevanju lekcije, problemi sa pažnjom i ostalo. Međutim, ukoliko je važno stvari sagledati jasno, mi svakodnevno imamo prisustvo nasilja, narkotika, kriminala, nemaštine… Sve to naravno kreće od opštih političko-socijalnih okolnosti u kojima se nalazimo. Kada učenik ne zna ko je Jovan Cvijić ili Milutin Milanković a zna ko je nekakav „Baka Prase“ onda je vrlo teško objasniti mu Aristotelovu metafiziku na način da on veruje da mu „tako nešto bezveze“ ipak treba.

Predajete filozofiju, neki bi rekli pomalo zapostavljen predmet. Zašto je filozofija važna i ima li u obrazovnom sistemu mesto koje joj pripada?

Borba koju nekoliko kolega i ja već dugo vodimo povodom ukidanja filozofije iz srednjih škola a u cilju sprečavanja toga već dugo traje. Na tu temu sam već objavio nekoliko tekstova u „Politici“, „Danasu“, „Novoj“ kao i u časopisima u Sjedinjenim Američkim Državama, Kubi a moji  tekstovi na tu ili sličnu temu su citirani i u nekoliko časopisa na par kontinenata. U tu borbu se na moju inicijativu uključio i Noam Čomski i zvanično nam dao podršku. Pored rečenog, otvoreno pismo koje sam uputio resornom ministru Branku Ružiću je prenelo nekoliko jačih medija ali odgovor nikada nismo dobili. Takođe, bio sam i gost Radio Beograda. Filozofija je potrebna za razumevanje načina na koji živimo kao i za razumevanje puta kojim smo do ovde došli. Izučavajući filozofsku misao od početaka pa do danas, mi razumevamo ključne društveno-političke probleme sveta kao i probleme u okviru razumevanja vere, smisla života uopšte, umetnosti i još mnogo čega. Ukinuti filozofiju u školama isto je kao i ukinuti igru deci, jer, kako misli naša reforma, igra nije nikakva ozbiljna radnja, „deca se glupiraju“ – te  to, dakle, ne vodi ničemu.

Konačno, šta savetujete svojim maturantima koji žele da postanu profesori, ako ih ima među vašim đacima?

Savetujem im da ponovo razmisle. Šalim se, naravno, ali, kada vidim da neko zaista ide ka tome, okvirno mu objasnim šta ga čeka. Ko to bude shvatio kao svoj poziv – ohrabrim ga ali mu napomenem da stvari verovatno nisu onakve kakve očekuje da zatekne kada počne da radi. Moramo shvatiti obrazovanje ozbiljno i moramo početi da cenimo znanje. Ako ne bude tako, mislim da nemamo šansu da „egzistiramo u normalnoj svakodnevici“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "“Nastavnik je danas beležnik, planer, član nekakvog tima bez ikakve težine”"

  1. Sanja kaže:

    Kolega, možda bi i odnos učenika prema vašem predmetu bio pozitivniji da mu pristupate produktivno, a ne reproduktivno?

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama