Дати реч онима који раде у настави, који су сваког дана са децом, суочавајући се како са добрим тако и са лошим странама свог посла, задатак је свих нас који се бавимо темама образовања.
Овог пута, разговарали смо са Иваном Вучковићем, професором филозофије из Бора. Иван већ десет година ради у средњим стручним школама у Бору, сарадник је САНУ и често у медијима говори о стању у српском просветном систему.
Иване, после више од деценије рада у школи, са средњошколцима, како бисте описали образовни систем Србије?
Уколико у игри већ у старту немамо некакво „трик питање“, онда ћу одмах отворено рећи оно што, практично, сви знамо али у шта и даље не желимо да поверујемо – образовни систем у Србији не само да је лош, већ је питање да ли још увек постоји. Ван додатних потешкоћа у образовању у протеклих две године насталих услед пандемије ковида, ми већ дуго имамо проблем са разумевањем онога што образовање у својој суштини јесте и мора да буде – способност ученика да разуме одређену ствар, да је стави у одређени, исправни контекст и да, дакле, зна шта са њом може учинити. Било да су у питању природне или друштвене науке, из неколико разлога, ми још увек гајимо репродуктивно а не продуктивно знање. Ученик би требало нешто (напамет) да научи, да то понови и ту се најчешће цела прича завршава. Они који другачије раде постоји али тај проценат наставника је врло мали.
Које су његови највећи недостаци, а шта су предности?
Највећи недостатак нашег образовног система јесте тај што никакав систем више не постоји. Пипа се искључиво у мраку, прате се застарели програми, школе су технички неопремљене а многе су и физички у јако лошем стању (прокишњавају, имају проблем са електричном енергијом, интернетом, помоћним наставним средствима као и са недостатком средстава личне хигијене итд.) Све то доприноси слици да школа није важна али да се, као нужно зло, мора нажалост завршити па се често тако и посматра. Предности су то што се ситуација релативно лако може средити али, најпре, мора се елиминисати већина бирократских стега јер, наставник данас и није најчешће ништа друго до некакав бележник, планер, члан неког тима без икакве реалне тежине и сл. Деца ретко кога заиста занимају – од силне бирократије наставници немају времена за тако нешто па се и намеће закључак да, самим тим, то и није нарочито важно. Дуго се трудим да не радим другачије до тако да „гађам суштину“. Поштујем ученике па ме вероватно зато и ученици поштују.
Како је пандемија утицала на ђаке, а како на њихове професоре?
Пандемија је додатно пореметила већ уздрмано школство. Писао сам на ту тему за индијски (интернационални) часопис Socrates. Образовање не сме да се сведе на некакву преписку „наставника и одељења“ нити је могуће образовати се на даљину. Наравно, то решење је привремено и надам се да ће се као такво што пре искључити из школства. Евентуално може да остане као додатни начин комуникације али никако као примарни.
С обзиром на то да радите у средњој школи, да ли у том узрасту постоји сарадња родитеља и професора и колико је она важна?
Врло слабо. Родитељи су заузети (то је званично оправдање за незаинтересованост) па су врло ретко присутни у школи. Било да има потребе или не, сарадња наставника и родитеља је искључиво симболичне природе.
Који су проблеми са којима се адолесценти данас суочавају и да ли су и професори адреса на којој некад траже помоћ?
Речено Ничеовим језиком – „проблеми који су важни јесу они проблеми на улици“. Ученици (матуранти нарочито) су практично одрасли људи па су и проблеми често такви. Уколико желимо да говоримо бајковито – онда су то проблеми у неразумевању лекције, проблеми са пажњом и остало. Међутим, уколико је важно ствари сагледати јасно, ми свакодневно имамо присуство насиља, наркотика, криминала, немаштине… Све то наравно креће од општих политичко-социјалних околности у којима се налазимо. Када ученик не зна ко је Јован Цвијић или Милутин Миланковић а зна ко је некакав „Бака Прасе“ онда је врло тешко објаснити му Аристотелову метафизику на начин да он верује да му „тако нешто безвезе“ ипак треба.
Предајете филозофију, неки би рекли помало запостављен предмет. Зашто је филозофија важна и има ли у образовном систему место које јој припада?
Борба коју неколико колега и ја већ дуго водимо поводом укидања филозофије из средњих школа а у циљу спречавања тога већ дуго траје. На ту тему сам већ објавио неколико текстова у „Политици“, „Данасу“, „Новој“ као и у часописима у Сједињеним Америчким Државама, Куби а моји текстови на ту или сличну тему су цитирани и у неколико часописа на пар континената. У ту борбу се на моју иницијативу укључио и Ноам Чомски и званично нам дао подршку. Поред реченог, отворено писмо које сам упутио ресорном министру Бранку Ружићу је пренело неколико јачих медија али одговор никада нисмо добили. Такође, био сам и гост Радио Београда. Филозофија је потребна за разумевање начина на који живимо као и за разумевање пута којим смо до овде дошли. Изучавајући филозофску мисао од почетака па до данас, ми разумевамо кључне друштвено-политичке проблеме света као и проблеме у оквиру разумевања вере, смисла живота уопште, уметности и још много чега. Укинути филозофију у школама исто је као и укинути игру деци, јер, како мисли наша реформа, игра није никаква озбиљна радња, „деца се глупирају“ – те то, дакле, не води ничему.
Коначно, шта саветујете својим матурантима који желе да постану професори, ако их има међу вашим ђацима?
Саветујем им да поново размисле. Шалим се, наравно, али, када видим да неко заиста иде ка томе, оквирно му објасним шта га чека. Ко то буде схватио као свој позив – охрабрим га али му напоменем да ствари вероватно нису онакве какве очекује да затекне када почне да ради. Морамо схватити образовање озбиљно и морамо почети да ценимо знање. Ако не буде тако, мислим да немамо шансу да „егзистирамо у нормалној свакодневици“.