Pre izvesnog vremena, kad su mi deca imala, recimo, 5 i 3 godine, mlađe dete, dečak, bio je jako živahan. I sad je, ali je ipak sazreo. Tada mu je bilo teško da kontroliše i ljutnju i radost pa je na sve reagovao izuzetno burno. Tako je, jednom prilikom dok smo bili u kupovini, uradio nešto što me je jako naljutilo, više se i ne sećam šta je bilo u pitanju. Pre toga smo imali dogovor da odemo na sladoled. Videvši koliko sam ljuta, moja starija ćerka upitala me je tužno „Mama, hoću li ja sad biti kolateralna šteta, pa neću dobiti sladoled zbog Bate?“ (Tata im je objasnio termin kolateralne štete, pa su ga često koristili)
Iako sam se posle pokajala, tako je i bilo.
Danas, kad sam videla peticiju koja je pokrenuta kako bi se nastavniku koji je udarao učenika osmog razreda, dok ovaj sedi u svojoj klupi, pružila podrška, setila sam se te situacije s mojom decom.
Slučaj niste mogli da ne zapazite. Snimak udaranja preplavio je društvene mreže i izazvao lavine komentara. Većinom osude, što je i sasvim logično.
Taj nastavnik, jednako onaj koji udara, kao i onaj koji tom njegovom odgovoru na provokacije učenika pruža podršku, razlog je što je čitav prosvetni sistem u situaciji u kojoj je bilo moje starije dete s početka priče – trpi kolateralnu štetu u vidu urušavanja ugleda kompletne profesije.
I pre nego što se peticija još proširi, pre nego što javnost kaže „Eto, nastavnici su nasilnici i traže da im se da pravo i pruži podrška da na provokacije i neprimerene opaske đaka reaguju nasiljem“, želim da kažem da sam potpuno sigurna da su oni u manjini. Ogromnoj.
Poznajem desetine prosvetnih radnika, pedagoga, vaspitača. Sama sam bila jedan od njih. Moja deca imala su ukupno desetak vaspitačica. Nikada, niko od njih, nije reagovao nasiljem, nije podržavao takve metode, niti tražio da im se daju takva prava. Slika koja se, pak, u javnost šalje potpuno je iskrivljena. Ona nastavnika predstavlja kao nasilnika, psihički nestabilnog, ogorčenog. U medije najčešće dospevaju ekstremni slučajevi i situacije koje celokupan obrazovni sistem predstavljaju kao leglo nasilja i nemara.
I iako imaju mnogo razloga da budu nezadovoljni i ljuti, razgovarajte s nastavnicima koje poznajete i čućete od njih da, uprkos svim problemima sa disciplinom kod dece, naročito u starijim razredima, gotovo niko od njih ne podržava udaranje i batinanje dece. Ni u jednoj situaciji.
Da, nastavnik koji je udaranjem odgovorio na provokacije bilo kakve vrste, treba da snosi posledice. Nadamo se i da hoće. Udaranje nije rešenje i za to nikad ne postoji izgovor. Ko ima pravo da udara bilo koga na svom radnom mestu? Imao je mnogo drugih mogućnosti. Da izađe iz učionice. Da pozove direktora. Alarmira roditelje. Socijalnu službu. Pa, ako je fizički napadnut, i policiju. On je izabrao da đaku koji sedi priđe i počne da ga udara. Šta je tome prethodilo, apsolutno je nevažno. Svaki pojedinac odgovoran je za svoje postupke i tu odgovornost ne može da prebaci na nekog drugog.
Da, onaj ko je pokrenuo peticiju, a ko je, ujedno, uputio krajnje neprimerene reči pedagogu koji mu je skrenuo pažnju na to da batinama nije mesto u učionici, ne bi više trebalo da radi u prosveti. Nekom ko ženi, svojoj koleginici, kaže da „ide da kuva mužu ručak“, nije mesto u učionici.
Ali oni nisu prosveta i nisu njena slika i prilika. Oni su zalutali u sistem koji je pun dobrih, posvećenih ljudi. Znamo, jer smo o mnogima od njih pisali i za mnoge od njih čuli i tek treba da pišemo. U svakom poslu postoje profesionalci i oni koji to nisu. Niti je svaki lekar dobar, niti svaki menadžer, a nije ni svaki nastavnik.
Isto kao kad je odeljenje puno dece, pa od njih tridesetak, dvoje ili troje prave problem. I onda vi imate problematičan razred. A zapravo su to samo pojedinci. Oni od kojih se dobra deca ne vide.
Zato predlažemo da zavirite u svoju školu, razred svog deteta i pogledate koliko je tamo ljudi kojima je stalo. Sigurni smo da ćete ih pronaći mnogo više, nego ako budete tražili one kojima je nasilje rešenje. Pitanje je samo šta želimo da vidimo i da li smo spremni da se, kao roditelji, pogledamo u ogledalo.
A.Š.