Да физика и хемија нису баук, већ животне науке, више од две деценије показује наставник Маринко Петковић из новосадске Школе за специјално образовање „Милан Петровић”, 2018. године државни представник на светском такмичењу Global Teachers Prize, а ове један од 15 полуфиналиста за српску наставничку награду Просветитељ, коју додељује Фондација Алек Кавчић.
Хербаријум за слепе и слабовиде са етарским уљима како би по мирису препознали биљке, тактилни Периодни систем елемената, покретна мини опсерваторија, само су нека од креативних решења која примењује у настави. Да би приказао како се сударају честице, као што чини хадронски колајдер, најскупља „играчка” Церна, довољна су му два шприца и вода, а не преза ни од тога да у школу дође маскиран, па се тако почетком маја појавио као Бетмен, извевши пред ђацима оглед антигравитације помоћу фена и лоптице.
Астрономија му је, каже, једна од омиљених терапијских метода, те ју је искористио и у недавно одржаној Летњој школи изузетности, што је четврта фаза у процесу вредновања кандидата за награду Просветитељ. Уколико би је освојио, део новца потрошио би на оригиналне софтвере, како би могао користити материјале из целог света и прилагодити их српском језику, а сматрајући да је умрежавање такође важно, велика жеља му је да наставнике који образују децу са сметњама у развоју поведе на велику радну екскурзију по другим школама.
– Мењајући себе, мењамо образовање, а оно је у Србији постало толико конзервирано – тврди Петковић. – Моја физика је имала задњу реформу 70-их, када је уведена настава од шестог разреда, и 2000-их кад је притисак пребачен из седмог у шести. Желео бих да хемија, физика, биологија буду животне науке. Основна школа је исувише отишла у академски ниво и деца непрактично користе своја знања. Хоћу да им покажем како изгледају школе без оцена, где су једина мерила воли или не воли, може или не може. Недостаје нам да знамо шта је минимум знања да би ђак могао ићи даље, а то кочи инклузивни модел образовања. Ставио сам себи у задатак да ћу направити скале постигнућа којима ћете мерити како дете реагује. Школа не сме да буде мучилиште, већ место где ће ученик бити сретан, где ће нешто научити и константно се смејати.
Пре више од две деценије, у потрази за послом, присећа се, јавио се на оглас за само 10 одсто норме, не знајући шта га чека. Првог дана, у учионицу без прозора, са две клупице, таблом и вештачким светлом, довели су му два потпуно слепа ученика.
– Кад су чули да ћу им предавати физику, Ђезе и Иван кренули су да ме додирују по лицу како би ме упознали, а онда су, на моје чуђење, спустили главе на сто – прича Петковић. – Тек касније сам сазнао од колегинице тифлолога да се тако умире и слушају, пошто немају оријентацију у простору. Те године Ђезе је остао без мајке и отац је одлучио да га пошаље у Будимпешту, у интернат за слепе и слабовиде. Иако тај језик не говорим баш добро, рекао сам му: „Хајде, набави књигу на мађарском, па ћемо то лепо у савезу ишчитати, да би имао аудио-верзију, а онда ћеш ми одговарати, а ја ћу те слушати.“ Мислим да је завршио електротехнику.
Данас, пре него што уђе у учионицу, каже, мора добро да се припреми, а то почиње 15. августа.
– За свако дете постоји педагошки досије, који прочитам и тачно знам шта може, а шта не, а план је да научи основно: шта је кретање, шта је опасно, шта су сенке, како Сунце сија и зашто је оно извор живота… Али пошто долазе са спектром аутизма, телесним инвалидитетом, тешком или умереном менталном ретардацијом, морате прво да их научите да седе, једу, махну, пруже руку, нешто једноставно што се за нас подразумева – напомиње.
Како каже, веома му је важно да одржава контакте са ђацима и након што оду.
– И дан-данас ми смета јер их, кад заврше школу, пустимо да сами лутају беспућима – признаје. – Већина те деце је везана за наставнике. Због тога сам 2020. хтео да одем на усавршавање у САД, где имају школу после школовања, па да то применим код нас. Да једном недељно или месечно дођу на разговор, курс, допуну батерија, било шта. Међутим, ковид је покварио све планове, али мислим да ћемо нешто урадити у будућности. Децу пратим, обилазим, честитам им рођендане, код неких ученика се шишам, купујем хлеб, а кад препознам срећу, знам да сам урадио прави посао. Мој Демир је, рецимо, доказао да и потпуно слепи, уз одређену помоћ, могу возити бицикл и аутомобил, а за Лазу могу рећи да ми је променио живот. Био је дечак са тешким обликом парализе, избеглица. И поред све муке, стално се смејао. Волео је да иде у школу и учи. Тешко се кретао и говорио, али сам са њим, користећи мобилни телефон као комуникатор, могао да радим гимназијски програм физике. По мени је он био заробљени геније. Његове свеске и дан-данас чувам, а једну његову књигу из физике са потписом поклонио сам Церну. Једне године, пре ковида, Лаза није долазио у школу неколико дана јер се прехладио, а имао је задатак да пронађе начин за извођење Радерфордовог огледа, али да уместо алфа-честица користи нешто што нам је доступно у природи. Под температуром је дете дошло да ми каже шта је смислило. Дао сам му „опасну” четворку, а та га је оцена мотивисала да још више учи. Моје последње речи биле су: „Лазо, сад је ово петица, можеш да се одмориш, а када се вратиш после распуста, извешћемо експеримент”. Међутим, није се више појавио. Умро је 31. децембра. И данас кад видим његову мајку, сити се исплачемо. Рекао сам да ћу Лазу спомињати свуда, а у учионици поред Стивена Хокинга окачио сам и његову фотографију.
„Луди” наставник у свемиру
Када се опрашта од генерације, увек им постави један, њему веома важан захтев.
– Ми ћемо једног дана сигурно летети у космос. За, рецимо, 50 година биће то редовна туристичка линија, али ја нећу бити жив. Зато, ако неко од вас крене, нека понесе моју фотографију и избаци је, да се зна да је и тамо неки луди наставник стигао до свемира – каже кроз осмех. – А ја сам, преко Насиног пројекта, већ послао умањену верзију њихових радова са сликом и сад се котрљају по прашини Марса.
С. Милачић
Извор: Дневник