Da fizika i hemija nisu bauk, već životne nauke, više od dve decenije pokazuje nastavnik Marinko Petković iz novosadske Škole za specijalno obrazovanje „Milan Petrović”, 2018. godine državni predstavnik na svetskom takmičenju Global Teachers Prize, a ove jedan od 15 polufinalista za srpsku nastavničku nagradu Prosvetitelj, koju dodeljuje Fondacija Alek Kavčić.
Herbarijum za slepe i slabovide sa etarskim uljima kako bi po mirisu prepoznali biljke, taktilni Periodni sistem elemenata, pokretna mini opservatorija, samo su neka od kreativnih rešenja koja primenjuje u nastavi. Da bi prikazao kako se sudaraju čestice, kao što čini hadronski kolajder, najskuplja „igračka” Cerna, dovoljna su mu dva šprica i voda, a ne preza ni od toga da u školu dođe maskiran, pa se tako početkom maja pojavio kao Betmen, izvevši pred đacima ogled antigravitacije pomoću fena i loptice.
Astronomija mu je, kaže, jedna od omiljenih terapijskih metoda, te ju je iskoristio i u nedavno održanoj Letnjoj školi izuzetnosti, što je četvrta faza u procesu vrednovanja kandidata za nagradu Prosvetitelj. Ukoliko bi je osvojio, deo novca potrošio bi na originalne softvere, kako bi mogao koristiti materijale iz celog sveta i prilagoditi ih srpskom jeziku, a smatrajući da je umrežavanje takođe važno, velika želja mu je da nastavnike koji obrazuju decu sa smetnjama u razvoju povede na veliku radnu ekskurziju po drugim školama.
– Menjajući sebe, menjamo obrazovanje, a ono je u Srbiji postalo toliko konzervirano – tvrdi Petković. – Moja fizika je imala zadnju reformu 70-ih, kada je uvedena nastava od šestog razreda, i 2000-ih kad je pritisak prebačen iz sedmog u šesti. Želeo bih da hemija, fizika, biologija budu životne nauke. Osnovna škola je isuviše otišla u akademski nivo i deca nepraktično koriste svoja znanja. Hoću da im pokažem kako izgledaju škole bez ocena, gde su jedina merila voli ili ne voli, može ili ne može. Nedostaje nam da znamo šta je minimum znanja da bi đak mogao ići dalje, a to koči inkluzivni model obrazovanja. Stavio sam sebi u zadatak da ću napraviti skale postignuća kojima ćete meriti kako dete reaguje. Škola ne sme da bude mučilište, već mesto gde će učenik biti sretan, gde će nešto naučiti i konstantno se smejati.
Pre više od dve decenije, u potrazi za poslom, priseća se, javio se na oglas za samo 10 odsto norme, ne znajući šta ga čeka. Prvog dana, u učionicu bez prozora, sa dve klupice, tablom i veštačkim svetlom, doveli su mu dva potpuno slepa učenika.
– Kad su čuli da ću im predavati fiziku, Đeze i Ivan krenuli su da me dodiruju po licu kako bi me upoznali, a onda su, na moje čuđenje, spustili glave na sto – priča Petković. – Tek kasnije sam saznao od koleginice tiflologa da se tako umire i slušaju, pošto nemaju orijentaciju u prostoru. Te godine Đeze je ostao bez majke i otac je odlučio da ga pošalje u Budimpeštu, u internat za slepe i slabovide. Iako taj jezik ne govorim baš dobro, rekao sam mu: „Hajde, nabavi knjigu na mađarskom, pa ćemo to lepo u savezu iščitati, da bi imao audio-verziju, a onda ćeš mi odgovarati, a ja ću te slušati.“ Mislim da je završio elektrotehniku.
Danas, pre nego što uđe u učionicu, kaže, mora dobro da se pripremi, a to počinje 15. avgusta.
– Za svako dete postoji pedagoški dosije, koji pročitam i tačno znam šta može, a šta ne, a plan je da nauči osnovno: šta je kretanje, šta je opasno, šta su senke, kako Sunce sija i zašto je ono izvor života… Ali pošto dolaze sa spektrom autizma, telesnim invaliditetom, teškom ili umerenom mentalnom retardacijom, morate prvo da ih naučite da sede, jedu, mahnu, pruže ruku, nešto jednostavno što se za nas podrazumeva – napominje.
Kako kaže, veoma mu je važno da održava kontakte sa đacima i nakon što odu.
– I dan-danas mi smeta jer ih, kad završe školu, pustimo da sami lutaju bespućima – priznaje. – Većina te dece je vezana za nastavnike. Zbog toga sam 2020. hteo da odem na usavršavanje u SAD, gde imaju školu posle školovanja, pa da to primenim kod nas. Da jednom nedeljno ili mesečno dođu na razgovor, kurs, dopunu baterija, bilo šta. Međutim, kovid je pokvario sve planove, ali mislim da ćemo nešto uraditi u budućnosti. Decu pratim, obilazim, čestitam im rođendane, kod nekih učenika se šišam, kupujem hleb, a kad prepoznam sreću, znam da sam uradio pravi posao. Moj Demir je, recimo, dokazao da i potpuno slepi, uz određenu pomoć, mogu voziti bicikl i automobil, a za Lazu mogu reći da mi je promenio život. Bio je dečak sa teškim oblikom paralize, izbeglica. I pored sve muke, stalno se smejao. Voleo je da ide u školu i uči. Teško se kretao i govorio, ali sam sa njim, koristeći mobilni telefon kao komunikator, mogao da radim gimnazijski program fizike. Po meni je on bio zarobljeni genije. Njegove sveske i dan-danas čuvam, a jednu njegovu knjigu iz fizike sa potpisom poklonio sam Cernu. Jedne godine, pre kovida, Laza nije dolazio u školu nekoliko dana jer se prehladio, a imao je zadatak da pronađe način za izvođenje Raderfordovog ogleda, ali da umesto alfa-čestica koristi nešto što nam je dostupno u prirodi. Pod temperaturom je dete došlo da mi kaže šta je smislilo. Dao sam mu „opasnu” četvorku, a ta ga je ocena motivisala da još više uči. Moje poslednje reči bile su: „Lazo, sad je ovo petica, možeš da se odmoriš, a kada se vratiš posle raspusta, izvešćemo eksperiment”. Međutim, nije se više pojavio. Umro je 31. decembra. I danas kad vidim njegovu majku, siti se isplačemo. Rekao sam da ću Lazu spominjati svuda, a u učionici pored Stivena Hokinga okačio sam i njegovu fotografiju.
„Ludi” nastavnik u svemiru
Kada se oprašta od generacije, uvek im postavi jedan, njemu veoma važan zahtev.
– Mi ćemo jednog dana sigurno leteti u kosmos. Za, recimo, 50 godina biće to redovna turistička linija, ali ja neću biti živ. Zato, ako neko od vas krene, neka ponese moju fotografiju i izbaci je, da se zna da je i tamo neki ludi nastavnik stigao do svemira – kaže kroz osmeh. – A ja sam, preko Nasinog projekta, već poslao umanjenu verziju njihovih radova sa slikom i sad se kotrljaju po prašini Marsa.
S. Milačić
Izvor: Dnevnik