Наставник српског језика и књижевности у нишкој Гимназији „Светозар Марковић” Милан Петровић проглашен је за једног од најбољих едукатора Србије 2020. од стране Удружења „Живојин Мишић”.
Пажњу јавности привукао је 2015. бесплатном апликацијом за усвајање правописних правила „Вучило”, а затим пројектом „Знање да не багује” и другим активностима наставио да имплементира иновативне праксе у образовање.
Онлајн сусрет који је организовала Менса Србије био је повод да се проф. Петровић, иначе њихов члан, осврне на мањкавости школског система. Према његовом мишљењу, оценити и проценити није исто.
– С једне стране причамо о индивидуализацији образовног процеса, о томе да смо сви различити, да треба ићи ка потребама ученика, ка исходима учења, а с друге стране „опалимо” годишње једно тестирање, које те обележи јер, ако немаш довољно поена, не можеш да се упишеш у жељену школу. У Америци је то оставило изузетно лоше последице. Наставници су почели да подучавају децу да спремају тестове, у чему су она постала одлична, али животно знање нису имала. Да ли желимо иноваторе за 4.0 револуцију или правимо људе који ће у једном тренутку моћи да раде само мануелне послове које машине још увек нису преузеле?
Ако желимо да причамо о младим људима којима се развија креативност, онда оцена мора да буде потпуно другачије схваћена. ОК је и тестирати, али морамо имати друштвени консензус око тога шта је најважније, док урадити и једно и друго како се нико не би љутио није решење.
Приватни часови које узимају ђаци из готово свих предмета чим нешто зашкрипи показује да наш образовни систем не признаје како нису сва деца за све. Али ту је опет потребан друштвени консензус. Ја ћу рећи: моје дете не мора да има све петице, али неки други родитељ неће и осигураће свом потомку бољу позицију у хијерархијском систему, истиче.
Како каже, имао је ученицу која је све урадила како треба из угла просвете: имала петице из свих предмета током целе основне и средње школе, ишла на спорт, енглески, учествовала на такмичењима, и онда ју је на почетку четвртог разреда гимназије сустигао проблем: куда даље?
То је у мени изазвало потребу да се извиним, признаје.
Како додаје, дванаест година школовања, а дете не зна шта воли, у чему би било добро, чиме би желело да се бави, а прошло је кроз руке различитих педагога-предавача који су се трудили у свом послу. Васпитно-образовни процес који до тога није дошао мора да се мења.
Петица не може да одреди квалитет особе, процес учења је једна ствар, а процес образовања, који од људског бића прави Човека, много је шира и комплекснија радња у којој имамо привилегију да учествујемо, каже Петровић.
Он сматра како деца, док су мала, треба да се окушају у што више различитих активности, али да је с годинама неопходно редуковати их. У Холандији, додаје, имају јако лепу меру за то.
Повратити поверење у учитеље и наставнике
Различите околности довеле су до општег неповерења у учитеље и наставнике, које треба повратити, али и оснажити просветне раднике да раде овај частан посао, додаје.
Па ни у пекару не одлазите са сумњом да је у хлеб умешено нешто што не треба. Пандемија ће се завршити и у наредних пет до десет година можда ћемо имати још две-три такве. Ученици који су сад у школама за неко време водиће ово друштво. Ако тој деци не будемо дали најбоље што имамо, добри ће отићи, они с мало лошијим успехом другачије ће се снаћи, а ми ћемо имати проблем. А сваки корумпирани лик у некој управи, сваки лекар којим нисте задовољни и свако коме сте на улици замерили на понашању можда је могао да буде другачије припреман у нашем васпитно-образовном систему, закључује Петровић.
Упишеш дете у вртић и тамо му кажу: у једном ћошку се слика, овде су музички инструменти, тамо играчке, изабери шта желиш. Иако реално не зна шта жели, оно буде привучено нечим, али би сутра нешто друго. Е, не може. Мораш се задржати на томе неко време да прође почетни ентузијазам, а с друге стране то је јако важна лекција: истрајност и свест да твој избор носи последице, закључује.
Тренутак када треба наћи праву меру јесу, како каже, две неуралгичне тачке у школовању.
На почетку добијеш учитељицу и она ти је као шеф који каже: одличан си, ево ти петица. Једног септембра, ти више немаш њу већ 12 наставника, од којих сваки инсистира на свом предмету. То је као 12 директора који морају да се сложе да си ти супер. Док сам радио у библиотеци једне основне школе, слушао сам ђаке како говоре: овај наставник нам је дао домаћи, он нас не воли, јер су још увек на нивоу воли ме – не воли ме, уместо учи ме – не учи ме, и ту већ треба да се смањи број активности. Други стресан моменат је упис у средњу школу: скенирају те целог кроз све могуће тестове јер иначе, кажу, нећеш добити оно што желиш и пропашћеш у животу. У средњој имају суманут распоред. Доказано је да тинејџеру треба више сати сна. Ако је то, рецимо, 10, остане му 14. Уколико је имао шест-седам часова, са одморима те путем тамо и назад преостало је још седам. Још два сата за храну, припрему и физиолошке потребе свело их је на пет. Онда му даш енглески и спорт, по сат и по времена, и остане три и по сата непланираног времена. Па кад ће се заљубити, изаћи у провод? Кажу: добро организуј време. Па како? Још ако им треба допунска настава за неку петицу, немају ни толико, поручује Петровић.
Извор: Дневник