Наставник Милан Петровић: Наш образовни систем не признаје да нису сва деца за све

22 јануара, 2021

Наставник српског језика и књижевности у нишкој Гимназији „Светозар Марковић” Милан Петровић проглашен је за једног од најбољих едукатора Србије 2020. од стране Удружења „Живојин Мишић”.

Пажњу јавности привукао је 2015. бесплатном апликацијом за усвајање правописних правила „Вучило”, а затим пројектом „Знање да не багује” и другим активностима наставио да имплементира иновативне праксе у образовање.

Онлајн сусрет који је организовала Менса Србије био је повод да се проф. Петровић, иначе њихов члан, осврне на мањкавости школског система. Према његовом мишљењу, оценити и проценити није исто.

Foto: Canva

– С једне стране причамо о индивидуализацији образовног процеса, о томе да смо сви различити, да треба ићи ка потребама ученика, ка исходима учења, а с друге стране „опалимо” годишње једно тестирање, које те обележи јер, ако немаш довољно поена, не можеш да се упишеш у жељену школу. У Америци је то оставило изузетно лоше последице. Наставници су почели да подучавају децу да спремају тестове, у чему су она постала одлична, али животно знање нису имала. Да ли желимо иноваторе за 4.0 револуцију или правимо људе који ће у једном тренутку моћи да раде само мануелне послове које машине још увек нису преузеле?

Ако желимо да причамо о младим људима којима се развија креативност, онда оцена мора да буде потпуно другачије схваћена. ОК је и тестирати, али морамо имати друштвени консензус око тога шта је најважније, док урадити и једно и друго како се нико не би љутио није решење.

Приватни часови које узимају ђаци из готово свих предмета чим нешто зашкрипи показује да наш образовни систем не признаје како нису сва деца за све. Али ту је опет потребан друштвени консензус. Ја ћу рећи: моје дете не мора да има све петице, али неки други родитељ неће и осигураће свом потомку бољу позицију у хијерархијском систему, истиче.

Како каже, имао је ученицу која је све урадила како треба из угла просвете: имала петице из свих предмета током целе основне и средње школе, ишла на спорт, енглески, учествовала на такмичењима, и онда ју је на почетку четвртог разреда гимназије сустигао проблем: куда даље?

То је у мени изазвало потребу да се извиним, признаје.

Како додаје, дванаест година школовања, а дете не зна шта воли, у чему би било добро, чиме би желело да се бави, а прошло је кроз руке различитих педагога-предавача који су се трудили у свом послу. Васпитно-образовни процес који до тога није дошао мора да се мења.

Петица не може да одреди квалитет особе, процес учења је једна ствар, а процес образовања, који од људског бића прави Човека, много је шира и комплекснија радња у којој имамо привилегију да учествујемо, каже Петровић.

Он сматра како деца, док су мала, треба да се окушају у што више различитих активности, али да је с годинама неопходно редуковати их. У Холандији, додаје, имају јако лепу меру за то.

Повратити поверење у учитеље и наставнике

Различите околности довеле су до општег неповерења у учитеље и наставнике, које треба повратити, али и оснажити просветне раднике да раде овај частан посао, додаје.

Па ни у пекару не одлазите са сумњом да је у хлеб умешено нешто што не треба. Пандемија ће се завршити и у наредних пет до десет година можда ћемо имати још две-три такве. Ученици који су сад у школама за неко време водиће ово друштво. Ако тој деци не будемо дали најбоље што имамо, добри ће отићи, они с мало лошијим успехом другачије ће се снаћи, а ми ћемо имати проблем. А сваки корумпирани лик у некој управи, сваки лекар којим нисте задовољни и свако коме сте на улици замерили на понашању можда је могао да буде другачије припреман у нашем васпитно-образовном систему, закључује Петровић.

Упишеш дете у вртић и тамо му кажу: у једном ћошку се слика, овде су музички инструменти, тамо играчке, изабери шта желиш. Иако реално не зна шта жели, оно буде привучено нечим, али би сутра нешто друго. Е, не може. Мораш се задржати на томе неко време да прође почетни ентузијазам, а с друге стране то је јако важна лекција: истрајност и свест да твој избор носи последице, закључује.

Тренутак када треба наћи праву меру јесу, како каже, две неуралгичне тачке у школовању.

На почетку добијеш учитељицу и она ти је као шеф који каже: одличан си, ево ти петица. Једног септембра, ти више немаш њу већ 12 наставника, од којих сваки инсистира на свом предмету. То је као 12 директора који морају да се сложе да си ти супер. Док сам радио у библиотеци једне основне школе, слушао сам ђаке како говоре: овај наставник нам је дао домаћи, он нас не воли, јер су још увек на нивоу воли ме – не воли ме, уместо учи ме – не учи ме, и ту већ треба да се смањи број активности. Други стресан моменат је упис у средњу школу: скенирају те целог кроз све могуће тестове јер иначе, кажу, нећеш добити оно што желиш и пропашћеш у животу. У средњој имају суманут распоред. Доказано је да тинејџеру треба више сати сна. Ако је то, рецимо, 10, остане му 14. Уколико је имао шест-седам часова, са одморима те путем тамо и назад преостало је још седам. Још два сата за храну, припрему и физиолошке потребе свело их је на пет. Онда му даш енглески и спорт, по сат и по времена, и остане три и по сата непланираног времена. Па кад ће се заљубити, изаћи у провод? Кажу: добро организуј време. Па како? Још ако им треба допунска настава за неку петицу, немају ни толико, поручује Петровић.

Извор: Дневник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Наставник Милан Петровић: Наш образовни систем не признаје да нису сва деца за све

  1. Sanja каже:

    Ne slažem se sa autorom da je posredi “greška” u obrazovnom sistemu ukoliko posle 12 godina obrazovanja učenik ne zna šta bi dalje. Govorim to iz ličnog iskustva.
    Na primer, kada sam bila mala imala sam sklonost prema muzici i sviranju klavira, ali moji roditelji to nisu mogli da priušte. Kasnije u toku školovanja sam volela da radim crteže i projekte iz tehničkog (u vreme kada se još koristila hobi pila) i poželela da budem arhitekta, ali mi prirodne nauke prosto nisu išle. U srednjoj školi sam bila solidan učenik. Oduvek sam više volela društvene nauke i na kraju, više iz moranja nego iz želje (takav je bio splet okolnosti), upisala sam engleski jezik. Pre toga sam shvatila da me interesuje primenjena umetnost, ali nisam imala dovoljno strpljenja i istrajnosti da nadoknadim sve ono što je do tada odavno trebalo da naučim da bih takav fakultet mogla da upišem. Nijedno, rekla bih, nije bilo greška obrazovnog sistema, već mogućnosti, spleta okolnosti i mog karaktera.
    Neki ljudi završe jedan fakultet i tek potom shvate da to nije za njih, pa završe nešto drugo. Neki ljudi u poznijim godinama odluče da promene karijeru. Bilo bi idealno kada bi škola mogla svakom pojedincu da pomogne u odabiru odgovarajućeg zanimanja, ali to je nerealno očekivati. Uostalnom, odgovornost nije samo na školi. Nije neobično da učenik sa 18 ili 19 godina ne zna šta hoće da radi “ceo život”. Problem je to što učenicima uopšte odabranu karijeru predstavljamo kao nešto nepromenjivo, kad se mi sami kroz život konstantno menjamo. Još veći je problem što ne postoji bolji sistem preškolovavanja, kao i tržište rada gde bi posao mogli da nađu ljudi svih životnih uzrasta, a ne samo mladi. Pa tako i ako u kasnijem životu odlučite da nešto promenite u svojoj karijeri, to i ne mora da bude “smak sveta” .

  2. DraganS каже:

    Strasno je to koliko mi svoj deci plasiramo isti program, dok se u inostranstcu postuje to da deca ipak mogu da biraju ono sto ih zanima a da imaju samo osnovu koja je obavezna. Tako se deci daje prostor da se razvijaju i usmeravaju po sopstvenim zeljama. A isto vazi i za kasniju edukaciju.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама