Nastavnik Milan Petrović: Naš obrazovni sistem ne priznaje da nisu sva deca za sve

22 januara, 2021

Nastavnik srpskog jezika i književnosti u niškoj Gimnaziji „Svetozar Marković” Milan Petrović proglašen je za jednog od najboljih edukatora Srbije 2020. od strane Udruženja „Živojin Mišić”.

Pažnju javnosti privukao je 2015. besplatnom aplikacijom za usvajanje pravopisnih pravila „Vučilo”, a zatim projektom „Znanje da ne baguje” i drugim aktivnostima nastavio da implementira inovativne prakse u obrazovanje.

Onlajn susret koji je organizovala Mensa Srbije bio je povod da se prof. Petrović, inače njihov član, osvrne na manjkavosti školskog sistema. Prema njegovom mišljenju, oceniti i proceniti nije isto.

Foto: Canva

– S jedne strane pričamo o individualizaciji obrazovnog procesa, o tome da smo svi različiti, da treba ići ka potrebama učenika, ka ishodima učenja, a s druge strane „opalimo” godišnje jedno testiranje, koje te obeleži jer, ako nemaš dovoljno poena, ne možeš da se upišeš u željenu školu. U Americi je to ostavilo izuzetno loše posledice. Nastavnici su počeli da podučavaju decu da spremaju testove, u čemu su ona postala odlična, ali životno znanje nisu imala. Da li želimo inovatore za 4.0 revoluciju ili pravimo ljude koji će u jednom trenutku moći da rade samo manuelne poslove koje mašine još uvek nisu preuzele?

Ako želimo da pričamo o mladim ljudima kojima se razvija kreativnost, onda ocena mora da bude potpuno drugačije shvaćena. OK je i testirati, ali moramo imati društveni konsenzus oko toga šta je najvažnije, dok uraditi i jedno i drugo kako se niko ne bi ljutio nije rešenje.

Privatni časovi koje uzimaju đaci iz gotovo svih predmeta čim nešto zaškripi pokazuje da naš obrazovni sistem ne priznaje kako nisu sva deca za sve. Ali tu je opet potreban društveni konsenzus. Ja ću reći: moje dete ne mora da ima sve petice, ali neki drugi roditelj neće i osiguraće svom potomku bolju poziciju u hijerarhijskom sistemu, ističe.

Kako kaže, imao je učenicu koja je sve uradila kako treba iz ugla prosvete: imala petice iz svih predmeta tokom cele osnovne i srednje škole, išla na sport, engleski, učestvovala na takmičenjima, i onda ju je na početku četvrtog razreda gimnazije sustigao problem: kuda dalje?

To je u meni izazvalo potrebu da se izvinim, priznaje.

Kako dodaje, dvanaest godina školovanja, a dete ne zna šta voli, u čemu bi bilo dobro, čime bi želelo da se bavi, a prošlo je kroz ruke različitih pedagoga-predavača koji su se trudili u svom poslu. Vaspitno-obrazovni proces koji do toga nije došao mora da se menja.

Petica ne može da odredi kvalitet osobe, proces učenja je jedna stvar, a proces obrazovanja, koji od ljudskog bića pravi Čoveka, mnogo je šira i kompleksnija radnja u kojoj imamo privilegiju da učestvujemo, kaže Petrović.

On smatra kako deca, dok su mala, treba da se okušaju u što više različitih aktivnosti, ali da je s godinama neophodno redukovati ih. U Holandiji, dodaje, imaju jako lepu meru za to.

Povratiti poverenje u učitelje i nastavnike

Različite okolnosti dovele su do opšteg nepoverenja u učitelje i nastavnike, koje treba povratiti, ali i osnažiti prosvetne radnike da rade ovaj častan posao, dodaje.

Pa ni u pekaru ne odlazite sa sumnjom da je u hleb umešeno nešto što ne treba. Pandemija će se završiti i u narednih pet do deset godina možda ćemo imati još dve-tri takve. Učenici koji su sad u školama za neko vreme vodiće ovo društvo. Ako toj deci ne budemo dali najbolje što imamo, dobri će otići, oni s malo lošijim uspehom drugačije će se snaći, a mi ćemo imati problem. A svaki korumpirani lik u nekoj upravi, svaki lekar kojim niste zadovoljni i svako kome ste na ulici zamerili na ponašanju možda je mogao da bude drugačije pripreman u našem vaspitno-obrazovnom sistemu, zaključuje Petrović.

Upišeš dete u vrtić i tamo mu kažu: u jednom ćošku se slika, ovde su muzički instrumenti, tamo igračke, izaberi šta želiš. Iako realno ne zna šta želi, ono bude privučeno nečim, ali bi sutra nešto drugo. E, ne može. Moraš se zadržati na tome neko vreme da prođe početni entuzijazam, a s druge strane to je jako važna lekcija: istrajnost i svest da tvoj izbor nosi posledice, zaključuje.

Trenutak kada treba naći pravu meru jesu, kako kaže, dve neuralgične tačke u školovanju.

Na početku dobiješ učiteljicu i ona ti je kao šef koji kaže: odličan si, evo ti petica. Jednog septembra, ti više nemaš nju već 12 nastavnika, od kojih svaki insistira na svom predmetu. To je kao 12 direktora koji moraju da se slože da si ti super. Dok sam radio u biblioteci jedne osnovne škole, slušao sam đake kako govore: ovaj nastavnik nam je dao domaći, on nas ne voli, jer su još uvek na nivou voli me – ne voli me, umesto uči me – ne uči me, i tu već treba da se smanji broj aktivnosti. Drugi stresan momenat je upis u srednju školu: skeniraju te celog kroz sve moguće testove jer inače, kažu, nećeš dobiti ono što želiš i propašćeš u životu. U srednjoj imaju sumanut raspored. Dokazano je da tinejdžeru treba više sati sna. Ako je to, recimo, 10, ostane mu 14. Ukoliko je imao šest-sedam časova, sa odmorima te putem tamo i nazad preostalo je još sedam. Još dva sata za hranu, pripremu i fiziološke potrebe svelo ih je na pet. Onda mu daš engleski i sport, po sat i po vremena, i ostane tri i po sata neplaniranog vremena. Pa kad će se zaljubiti, izaći u provod? Kažu: dobro organizuj vreme. Pa kako? Još ako im treba dopunska nastava za neku peticu, nemaju ni toliko, poručuje Petrović.

Izvor: Dnevnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Nastavnik Milan Petrović: Naš obrazovni sistem ne priznaje da nisu sva deca za sve

  1. Sanja kaže:

    Ne slažem se sa autorom da je posredi “greška” u obrazovnom sistemu ukoliko posle 12 godina obrazovanja učenik ne zna šta bi dalje. Govorim to iz ličnog iskustva.
    Na primer, kada sam bila mala imala sam sklonost prema muzici i sviranju klavira, ali moji roditelji to nisu mogli da priušte. Kasnije u toku školovanja sam volela da radim crteže i projekte iz tehničkog (u vreme kada se još koristila hobi pila) i poželela da budem arhitekta, ali mi prirodne nauke prosto nisu išle. U srednjoj školi sam bila solidan učenik. Oduvek sam više volela društvene nauke i na kraju, više iz moranja nego iz želje (takav je bio splet okolnosti), upisala sam engleski jezik. Pre toga sam shvatila da me interesuje primenjena umetnost, ali nisam imala dovoljno strpljenja i istrajnosti da nadoknadim sve ono što je do tada odavno trebalo da naučim da bih takav fakultet mogla da upišem. Nijedno, rekla bih, nije bilo greška obrazovnog sistema, već mogućnosti, spleta okolnosti i mog karaktera.
    Neki ljudi završe jedan fakultet i tek potom shvate da to nije za njih, pa završe nešto drugo. Neki ljudi u poznijim godinama odluče da promene karijeru. Bilo bi idealno kada bi škola mogla svakom pojedincu da pomogne u odabiru odgovarajućeg zanimanja, ali to je nerealno očekivati. Uostalnom, odgovornost nije samo na školi. Nije neobično da učenik sa 18 ili 19 godina ne zna šta hoće da radi “ceo život”. Problem je to što učenicima uopšte odabranu karijeru predstavljamo kao nešto nepromenjivo, kad se mi sami kroz život konstantno menjamo. Još veći je problem što ne postoji bolji sistem preškolovavanja, kao i tržište rada gde bi posao mogli da nađu ljudi svih životnih uzrasta, a ne samo mladi. Pa tako i ako u kasnijem životu odlučite da nešto promenite u svojoj karijeri, to i ne mora da bude “smak sveta” .

  2. DraganS kaže:

    Strasno je to koliko mi svoj deci plasiramo isti program, dok se u inostranstcu postuje to da deca ipak mogu da biraju ono sto ih zanima a da imaju samo osnovu koja je obavezna. Tako se deci daje prostor da se razvijaju i usmeravaju po sopstvenim zeljama. A isto vazi i za kasniju edukaciju.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama