У основној школи постоји нешто што се зове јасна хијерархија наставних предмета. Одвајкада. То наравно не значи да су неки предмети вреднији од других, већ само да својим обимом, комплексношћу и улогом у образовању чине темеље целокупног школског учења. Српски језик и књижевност и математика управо су такви предмети: на њима се гради способност језичког и логичког мишљења, они отварају врата разумевању свих осталих дисциплина, а њихово знање проверава се појединачно и знатно темељније него из других предмета и на завршном испиту. Педагошка пракса и психолошка истраживања показују да успех наставе ових предмета не зависи само од квалитета наставника и ученика, већ и од организационих услова у којима се настава одвија. Ту се посебно издваја – распоред часова.
Ученици млађег адолесцентског узраста, посебно у петом и шестом разреду, карактеришу се променљивим нивоом пажње. Концентрација је највиша у првим часовима дана, а потом опада, што је природна последица когнитивног замора и смањене мотивације. Управо зато најзахтевније и најсистематичније наставне садржаје треба поставити у оне термине када су ученици најпријемчивији. Српски језик и математика нису предмети који могу бити „успутно“ савладани – они захтевају фокус, апстрактно мишљење, пажљиво читање и решавање проблема. Ако се ови часови систематски смештају на крај наставног дана, они постају жртве умора, недисциплине и сниженог когнитивног капацитета ученика. Последице нису краткорочне: слабљење основних компетенција рефлектује се и на све друге предмете, као и на дугорочну образовну мотивацију.
Педагошко искуство говори да је већ деценијама у пракси установљено правило да се српски језик и математика, кад год је могуће, постављају на почетак дана. То никако није ствар повлашћеног положаја, већ рационалне организације наставе. Као што телесно васпитање најчешће добија завршне термине јер ослобађа децу напетости и умора, тако ударни предмети заслужују ране термине јер једино тада постижу пун ефекат.
Посебно је проблематично када се у распореду створи неравнотежа између наставника истих предмета. Ако једни редовно имају прве часове, а други последње, онда не страда само принцип равноправности наставног особља, већ пре свега ученици којима се шаље порука да су исти садржаји различито важни – у зависности од тога код ког наставника уче. Такав приступ није у складу са васпитно-образовним циљевима школе, која мора обезбедити једнаке услове за све.
Зато је прилагођавање распореда часова педагошким захтевима питање које превазилази индивидуалне интересе наставника. Оно се тиче квалитета наставног процеса у целини. Уколико школа жели да доследно развија језичке и математичке компетенције својих ученика, а тиме и њихову способност да критички мисле, читају са разумевањем и решавају сложене проблеме, онда је неопходно да српски језик и математика добију места која им припадају – прве часове дана, када су когнитивне снаге ученика највеће.
Такво решење није привилегија, већ елементарни услов да школа испуни своју мисију.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора