Nastavnički poziv je dinamičan, pun izazova, izuzetno težak i jedan od najlepših koji postoji. Mnogo daje, ali mnogo i zahteva. To najbolje znaju oni koji rade u učionici, ali i oni koji su svoju karijeru posvetili obrazovanju i prosveti. Nataša Lalić-Vučetić, naučni saradnik Instituta za pedagoška istraživanja naš je sagovornik na temu savremenih modela nastave, modernog pristupa obrazovanju, ali i motivacije učenika za rad.
Nataša, da li se slažete sa tim da je nastavnički poziv jedan od najtežih?
Da, upravo tako. Težak, zahtevan i plemenit. Ukoliko ga prihvatite kao izazov onda neprestano tražite odgovore i postavljate pitanja kako bi odgovorno donosili odluke i unapredili dinamične odnose koje uspostavljate u relaciji sa učenikom, kolegama, roditeljima. To je prostor za neprestano učenje.
Kada je reč o motivaciji nastavnika istraživanja pokazuju da je upravo interakcija sa učenicima faktor koji utiče na motivaciju za rad u nastavi. Unutrašnje zadovoljstvo nastavnika dolazi od nastavnih aktivnosti i svakodnevne interakcije sa učenicima. Upravo taj segment ga čini uzvišenim.
Oni koji nikada nisu radili u nastavi možda veruju da je nastavnički posao monoton, da se iz godine u godinu rade iste stvari. To su oni koji ne znaju za izazove koje nosi individualizacija nastave, inkluzija, digitalizacija, promena nastavnih planova i programa, ali i promene koje donose novi oblici nastave.
Ukoliko želite da unapređujete svoj rad, otvoreni ste za različite mogućnosti i odgovarate na različite izazove prirodno osećate potrebu za promenom i unošenjem novina u nastavu ili još bolje rečeno ukoliko pratite svoje učenike i razmišljate o njihovim različitostima onda je nemoguće da časovi liče jedan na drugi i da zapadnete u monotoniju. U školi živite život, istražujete, saznajete, suočavate se sa brojnim dilemama… Tražite put da nešto objasnite, rešite, promišljate!
Jedan od njih je i model Izokrenute učionice. Ovaj metod nastave doneo je potpuno drugačiji pogled na svakodnevni posao mnogim nastavnicima koji su odlučili da se na tom polju okušaju. Knjigu čiji su autori pioniri izokrenutog modela nastave na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu predstavila je IK Eduka, a vi ste tada govorili o sadržaju knjige i novim modelima nastave.
Koncept izokrenute učionice, kao i svaka dobra ideja potekao je iz potreba učenika – ideje da se nešto u nastavi učini boljim, lakšim, savladivim. Knjiga predstavlja evoluciju razmišljanja Džonatana Bergmana i Arona Samsa o njihovim učenicima. Oni ne misle da imaju sve odgovore, ali su neprestano postavljali pitanja kako bi unapredili svoj rad. Mnogo su učili kako iz svojih uspeha tako i izazova i prepreka na koje su nailazili kako najbolje da upotrebe sopstvene napore u radu sa svojim učenicima.
Knjiga je istovremeno filozofski pogled na ono što se smatra prednostima ovog pristupa za učenike, kao i veoma praktičan priručnik koji opisuje korak po korak kako početi i na šta obratiti pažnju u pripremanju nastave.
Frontalni model nastave i dalje je najzastupljeniji u našim učionicama, iako ima nastavnika koji primenjuju i druge, savremenije metode. Knjiga Izokrenite svoju učionicu govori o jednom od njih, koji je doneo pravu malu revoluciju u obrazovanje. Šta može naučiti nastavnik čitajući ovu knjigu? Koje su osnovne karakteristike i prednosti izokrenutog modela nastave?
Koncept izokrenute učionice predviđa izmene u organizovanju nastavnog procesa, a u cilju poboljšanja kvaliteta nastave uz primenu savremene tehnologije. Taj koncept, kao što mu samo ime kaže, pretpostavlja „izokretanje“ nekih elemenata tzv. tradicionalne nastave, kao što su predavanja – frontalni oblik rada, domaći zadaci i slično. To znači da se ono što je tradicionalno rađeno na časovima sada radi za domaći zadatak, i ono što je tradicionalno rađeno za domaći zadatak sada se radi na času. To nastavnicima daje mogućnost da vreme u interakciji sa učenicima troše na postavljanje učenikovih pitanja, diskusiju, istraživanje. Učenici kod kuće pogledaju video materijal koji je nastavnik pripremio i vode zabeleške o tome i dolaze na čas sa pitanjima. Nastavnik daje svakom učeniku mogućnost da postavi pitanje, a onda rade u grupama ili paru zavisno od individualnog tempa učenika. Na taj način se obezbeđuje individualizacija u nastavi. Time se obezbeđuje i više vremena za problemske zadatke, eksperimente, istraživački rad, projekte…
Autori knjige ističu da svi učenici ne uče isti sadržaj u isto vreme, jer im je omogućeno da napreduju sopstvenim tempom. Oni smatraju da je prisustvo nastavnika najpotrebnije onda kada „zapnu“ ili imaju problem. Učenici u ovom modelu napreduju sopstvenim tempom, onom brzinom kojom uspevaju da savladaju gradivo. Njihova metoda menja sposobnost učenika da bude samousmeren u učenju. Učenik preuzima odgovornost za sopstveno učenje. Nastavnik je u ulozi mentora i facilitatora, on daje povratne informacije, podstiče, pruža viziju, sluša učenike.
Svi ovi faktori su idealni uslovi za razvoj motivacije učenika, i to unutrašnje motivacije za učenje. Učenje se postavlja kao učenikov cilj umesto završavanja zadatka. Takođe, izokrenuta učionica menja način upravljanja odeljenjem i na taj način se predupređuju brojni problemi sa disciplinom učenika. Učenicima nije dosadno, voljni su da uče, vode praktične aktivnosti. U ovom modelu greška predstavlja način učenja za učenika, ne postoji kažnjavanje učenika koji sporije napreduju jer im se pruža veliki broj prilika da ponovo nauče i nadoknade gradivo, dok učenici koji su napredniji i nadareni mogu da brže uče, napreduju i tragaju za odgovorima usvajajući znanje.
Nastavnik čitajući izokrenuti pristup mogu da saznaju kako pomoći učenicima da bolje savladaju i razumeju gradivo, da nauče kako da ostvare bliskije odnose sa učenicima, da nauče učenike kako da personalizuju učenje, da preispituju i isprobavaju različite pristupe učenju i svakako podele sa drugima ono što nauče i saznaju.
Da li su potrebni neki posebni uslovi da bi se on mogao primenjivati i da li je neophodno da nastavnici poseduju neko specijalno poznavanje digitalnih tehnologija i komplikovanog softvera? I da li se izokrenuti model može kombinovati sa tradicionalnim frontalnim?
Ne postoji sistem koraka i jedan način za izokretanje učionice jer je „izokrenuta učionica“ pre način razmišljanja, jedna mala filozofija bazirana na preusmeravanju pažnje sa nastavnika na učenika i učenje. Nastavnici u ovom modelu koriste tehnologiju da bi povećali interakciju sa učenicima i da „dobiju vreme“ koje koriste na druge metode rada. Interakcija „licem u lice“ je iskustvo za učenike tako da su učenici i nastavnici i prijatelji. Kako autori ističu učenici razumeju digitalno učenje, a nastavnik kroz ovaj model infiltrira video/digitalnu kulturu umesto da joj se odupire. Ipak, postoje neke procedure koje treba ispoštovati tokom rada na ovaj način kako bi učenje imalo svrhu i kako bi se ostvarili ciljevi nastave. Na primer, učenici vode beleške tokom gledanja video materijala i dolaze spremni na čas sa napisanim pitanjima i slično. Ali to treba da omogući nastavniku i učeniku više vremena za debatu, pisanje, diskusiju, međusobno recenziranje radova. Takođe, nastavnik može da ne zna odgovor na neko pitanje, ali ga traži u saradnji sa učenicima. Izokrenuta učionica ne mora da se oslanja samo na video snimke. To mogu biti i drugi načini reprezentovanja gradiva, na primer, igra.
Važno je znati da „izokrenuta učionica“ ima nekoliko slojeva i nivoa koji zadiru ili su zasnovani na različitim teorijama. Posebno se pominje Univerzalni dizajn za učenje kao način da se pomogne učenicima da budu uspešni (višestruka sredstva izlaganja gradiva, višestruka sredstva izražavanja, višestruka sredstva stvaranja zainteresovanosti) i mnogi drugi pristupi. Dakle, knjigu preporučujem jer su autori na određen način ovim izokrenutim pristupom razvili kulturu učenja i prilagodili nekoliko veoma dobrih principa učenja važnih u pedagogiji i spojili ih uz pomoć savremene tehnologije kako bi promenili nastavu.
Zato nastavnici čitajte, isprobajte, istražujte, kao što i autori knjige sugerišu, razgovarajte sa učenicima i pomozite im da nauče da uče. Znači ovaj model ne isključuje ni frontalni način rada, ali bira njegove prednosti za određene situacije i časove. Časovi su kao centri za učenje, učenici rade timski i tako se pripremaju i za svet odraslih.
Na kraju, prema vašem iskustvu, šta najbolje motiviše decu za učenje i rad? Kada je reč o deci koja dolaze iz sredine gde se znanje ceni i stoji visoko na lestvici prioriteta, zadatak nastavnika je tu relativno lak. Ali šta je sa onom decom koja nose određeni potencijal i volju, ali nemaju adekvatnu podršku?
Ne postoji jedan i jednostavan odgovor. Koliko različite dece toliko i različitih mogućnosti za njihovo motivisanje. Razlike postoje i u odnosu na uzrast, prethodnu motivaciju. Deca prolaze kroz različite faze u razvoju i njihova motivacija može da se menja. U skladu sa tim njihov nivo motivacije može da slabi ili jača u odnosu na interesovanja, sadržaje, okruženje oko njih.
Važno je da znamo da se motivacija neguje i razvija. Ali kada govorimo o školi i nastavi važan je način na koji komuniciramo sa decom, vrednosti koje promovišemo i podržavamo, značaj predmeta koji ističemo, metode rada koje primenjujemo. Uopšteno govoreći, u nastavi je potreban određen stepen otvorenosti za novine i fleksibilnost u radu, a deca prepoznaju posvećenost. Adekvatna podrška za učenje je svaka prilika u interakciji učenika i nastavnika. Na taj način ih i učimo i vaspitavamo. Decu treba učiti da razumeju, da postavljaju pitanja, istražuju, prave izbore, prelaze određen put uz napor i istrajnost kako bi ih naučili odgovornosti. To je istovremeno i način da razvijamo njihovu unutrašnju motivaciju. I na kraju prirodno uviđamo vezu između svih ovih pitanja i odgovora, vraćamo se na početak intervjua i prvo pitanje i shvatamo da je ljubav prema nastavničkoj profesiji važan uslov za ostvarivanje kvalitetne nastave o čijim karakteristikama smo razgovarali.