Данас кад право гласа има свако осим разума, кад је стриктно прописано и озакоњено право окупљања, док се лоповлук и малверзације провлаче кроз сваку пору овог шупљег и празног система, није ли једино логично да се запитамо у кога заправо треба да упиремо прстом? Кад идиоту покажеш прстом на месец, идиот ће гледати у прст.
Није ли тренутак да погледамо истини у очи? Ко у ствари намеће правац, смер и угао гледања и зашто се данас сви бавимо једним накарадним дешавањем уместо да сагледамо реалност? Јер, чињеница је да је животни стандард неиздржив и неодржив, наталитет у још већој кризи, поплаве, пошасти, банкрот државе, банкрот грађана, сплетке, лажи, бахатост, лицемерје… А ми? Ми се носимо са свим тим, а поврх тога живимо у свету који не прави разлику између толеранције и суманутости.
Ако је основно људско право слобода мишљења, говора, слобода да будемо другачији, па ето, и та слобода окупљања, једнака за свакога, засто онда они извргавају руглу туђа уверења, засто доводе у питање нашу свест, морал и веру? Ко њима то даје за право? Ми. Опет. Тиме сто се брише граница између рационалности и безумља, између прихватања и уважавања појединца, и гажења сопствених идеала и вредности. Слепи вођа, жигосање, родољупци… није ли било речи о томе пре два века?
Поред индустријске, технолошке експанзије, зашто друштво стагнира? Како смо толико отупели? Ако мора да се подноси криза, незапосленост, немаштина, ипак може да се сачува зрнце достојанства и здраве памети. Ако не можете да приуштите материјално својој деци онолико колико бисте желели, заштитите их од онога што им се пласира. Научите их право значење речи понос. Понос није гурање прста у око већ напаћеном народу. Понос није присиљавање других да те прихвате. Поносан не треба да буде неко ко није у стању да се искаже као појединац, него користи гомилу и гужву. Понос нема везе са малициозним коментарима на рачун цркве, није исмевање других. На шта је поносан онај који своју идеологију уводи на мала врата, користећи несрећу која је задесила народ? И то све да би се замазале очи јавности, циркусијада, јефтин сензационализам, цензура свега што је иоле нормално. Ако немају хлеба, дајте им чоколадице
Татјана Зотовић