Није новост, а није ни необично то да сваки родитељ свом детету жели да буде успешно у школи, да ниже добре оцене и одличне резултате.
Од најранијег узраста уверавају нас да су оцене, просек, резултат који постижемо на тестовима КЉУЧ нашег будућег успеха, благостања и среће. Илити, редом, Вукова диплома, одличан успех у средњој школи, уписивање и диплома на „тешком“ факултету, па добар посао и ето га – утабали смо себи пут ка срећи. А да ли је баш тако? Или сав тај притисак има високу цену?
Али, истраживање је показало да када деца науче да квалитетно комуницирају са својим вршњацима и да контролишу емоције, то може имати несагледив утицај на то како ће изгледати њихов живот у одраслом добу. Још један (логичан) закључак исте студије је да би деца требало да у школи проведу више времена у учењу управо социјалних вештина.
У склопу поменутог истраживања, васпитачи су „оцењивали“ децу на такозваној скали социјалних компетенција, оцењујући неку изјави на скали од 1 до 5. Нпр: „дете је добро у разумевању туђих осећања“.
Ове одговоре је истраживачки тим користио да деци додели укупан „резултат социјалних компетенција“. Добијене резултате су потом, да се изразимо једноставним речником, оставили да „чуче“ у фиоци 19 година, односно док деца нису напунила 25. Потом су потражили сада већ одрасле људе и направили поређење.
Ево шта су открили:
1. Они тестови од пре 19 година? Резултати које су деца тад добила и даље су важни, само можда не из разлога које смо мислили.
Традиционално размишљање јасно каже – ако дете има добре оцене без неког екстремног труда, то значи да је паметно, је л’ тако? Уосталом, постоји ДОКАЗАНА веза између високих оцена у средњој школи и зараде касније у животу.
Али оно што нам те и такве оцене не говоре, јесте колико пута је дете радило са другом из одељења на решавању неког проблема или затражило додатну помоћ од наставника или одолело жељи да гледа ТВ уместо да учи.
„Успех у школи зависи и од когнитивних, али и од социјално-емоционалних вештина, јер социјалне интеракције, пажња, самоконтрола, утичу на спремност за учење.“ – казали су научници који су спровели студију.
То је само лепши начин да се каже да су детету, поред интелигенције, апсолутно неопходни и неки други квалитети, да би било успешно. Зато би, можда, у школи требало да се проведе мало више времена у учењу деце о томе како да успоставе квалитетне социјалне интеракције са људима око себе.
2. Вештине попут спремности за дељење и сарадњу – и те како се исплате касније у животу
Није изненађујуће: Деца која су учествовала у овом истраживању, а која су умела да успоставе добре односе са својим вршњацима, која су боље управљала својим емоцијама, била добра у решавању проблема, имала су више успеха у животу касније.
Оно што јесте изненађујуће је то колико је веза између успеха у животу и тих социјалних вештина – снажна.
Само један поен више на скали социјалних компетенција коју су истраживачи тада поставили, подизао је детету шансе за 54% да ће завршити средњу школу, за 50% да ће дипломирати, а за 46% да ће имати стабилан посао са 25 година.
Она деца која су отимала играчке, ломила ствари, имала тантруме често – знатно су чешће у одраслом добу имала проблеме са законом и злоупотребом забрањених супстанци.
3. Социјалне вештине могу се научити, али и заборавити. А то значи да НИКАД није касно да их неко усвоји
Хајде да будемо потпуно отворени. Постоје деца која имају мањи и већи интелектуални капацитет. Деца која могу да постану нуклеарни физичари и она која за то немају предиспозиције. То је зато што се наши мозгови чак и физички разликују, чинећи учење неким људима лакше него другима. Али социјалне вештине? То је нешто на чему одрасли и деца могу увек још да раде. Никад није прекасно.
И знате шта? У већини случајева, готово све зависи од родитеља. Колико су они у стању да покажу социјалне вештине попут топлине и емпатије, толико ће и деца умети.
Па, можемо ли се онда сви заједно сложити да је време да прекинемо да трубимо у саобраћају људима који нису на семафору кренули онолико брзо колико смо ми то очекивали?
Иако се овакве студије ослањају на субјективну оцену васпитача, па самим тим имају и бројна ограничења, ипак нам дају један јасан податак: Социјалне вештине су изузетно важне, чак и у раном узрасту. А пошто се оне могу научити, то би требало да нам буде примарни циљ кад су деца у питању.