Ничим се брже не може изазвати превртање очима код тинејџера, него реченицом која почиње речима: „Ех, док сам ја ишао у школу…”. Али иако је тачно да је тад, кад смо ми ишли у школу, све било много другачије, чињеница је и да наша деца данас живе у једном другачијем свету, свету технологије који смо ми за њих створили. И то код учитеља и наставника старијег кова, који памте нека другачија времена, може бити врло фрустрирајуће, нарочито када деца не реагују на њихове старе, хиљадама пута испробане методе.
И ма колико ми чврсто веровали у некакве традиционалне начине рада који су доказано некад, пре 20 и више година давали резултате, стварност је данас другачија и данашња деца живе у потпуно измењеном свету, где су и вештине које су им потребне да би у животу постигли успех – другачије. А слепо држање старих норми неће помоћи ником – ни учитељима ни деци.
Ако размишљате о томе шта треба да промените у начину рада да бисте „допрли” до својих ђака и задржали њихову пажњу, ево три ствари које би увек требало да имате на уму.
1. Данашња деца суочавају се са енормно великом количином информација сваког минута, далеко већом него што смо ми икада морали.
Замислите само, можете пронаћи одговор на било које питање које вам падне на памет у року од само неколико секунди. Све захваљујући развоју технологије. Али, проблем је у томе што ћете за тих неколико секунди пронаћи вероватно 20 различитих одговора на исто питање. Како знати која је, у гомили информација, она права? Како разликовати праве од лажних вести, аматерске од стручних ставова? Како да деца знају ком извору да верују, кад на десетине „поузданих” дају различите информације?
Ми, као деца, нисмо с тим морали да се суочавамо. Имаш уџбенике, имаш енциклопедију, шта ту нађеш – то је. Деца новог времена морају да развију вештину да процене и дају приоритет исправним информацијама у односу на погрешне и то брзо, тако да је ефикасност једна од најважнијих ствари којој морамо научити децу.
Додатни проблем је, што уз масу информација и садржаја, већина деце ће брзо помислити да је практично на сваку тему која вам може пасти на памет већ све речено. Наш изазов је да их мотивишемо да мисле, буду оригинални, бирају праве информације и користе их како би створили своја дела и научили да решавају проблеме на иновативан начин.
2. Приступ тако великој количини информација доводи до тога да никад не улазите у дубину проблема
Доступност информација отежава данашњој деци да се удубе у одређену тему и истраже је темељно, ма колико то парадоксално звучало. Децу морамо научити да држе фокус и „копају” дубље у вези са темом коју истражују. Морамо им понудити методе и начине да бисмо их охрабрили да развију вештину одржавања фокуса на конкретном проблему. Да се не ослањају само на плитке информације које су доступне на „првој страни Гугла”, већ да траже различите перспективе и приступе решавању проблема.
3. Потреба да буду увек „онлајн” лако преузме примат у односу на потребу да буду присутни физички
Технологија ће вас брзо и лако увести у зону интровертних, само ако јој то дозволите. Она олакшава људима да се окрену неком свом свету и бирају информације које ће их окруживати тако да им пред очима буде увек само оно што желе да виде. На друштвеним мрежама, једноставно је креирати свој мали универзум, филтрирајући људе чије ставове и мишљења једноставно не желите да чујете. На тај начин, почињемо да живимо у потпуно имагинарном свету, оном који смо за себе створили. Међутим, ни те конекције које стварамо користећи технологију, нису увек аутентичне. А како можемо да растемо и развијамо се као људи ако не желимо да изађемо из те своје хомогене зоне коју смо тако лепо изградили?
Зато је данас важније него икад да учитељи покушају да створе здраве социјалне интеракције у свом одељењу, да развију праве везе, да форсирају тимски рад и науче децу колико је важна „офлајн” конекција. Кад из школских клупа оду у прави свет, мораће да знају како да комуницирају са другима, деле идеје и мишљења, буду отворени за предлоге сарадника, колега. На друштвеним мрежама то не могу да науче.
За крај:
Можда наша деца немају исти распон пажње као што смо ми имали у њиховим годинама. Можда теже памте, брже одлутају, делују мање заинтересовано. Али, то је зато што живе у свету невероватно брзог протока информације који нису сами створили. Можда им теже пада сарадња, тимски рад, али то не значи да они немају квалитете које могу да понуде.
Ми, одрасли, смо ти који морају да прихвате реалност. А реалност је да не можемо да подучавамо на исти начин на који су нас подучавали. Да васпитавамо онако како су нас васпитавали. Тиме чинимо медвеђу услугу деци и у свет их пуштамо неприпремљене за оно што их тамо чека.
Приредила: А. Цвјетић
Извор: WeAreTeachers.com