Наставнице, хоћу ли ја имати двојку на крају?

29 јуна, 2019

На крају…

На крају настане општа пометња. На крају су испитивања, закључивања оцена, разни испити, већа. На крају сређујемо педагошку документацију. На крају смо сви уморни и једва чекамо распуст. На крају имамо највише посла, а при крају снаге смо…

На крају, време је и за сумирање утисака. Треба направити озбиљну анализу свега што се дешавало током школске године која је на измаку, како би план за наредну годину био бољи. Иако има много проблема у образовно-васпитном систему, један ми посебно смета већ неколико година. У питању је оцењивање лоших ђака (са добрима је, наравно, лако).

Правилник о оцењивању ученика у средњем образовању и васпитању који тренутно користимо, а који је у употреби од октобра 2015, није добар. На самом почетку овог документа пише (Члан 2):

Основна сврха оцењивања је да унапређује квалитет процеса учења.

Међутим, у пракси се ово ретко дешава. Зашто? Зато што начин организовања наставе, наставни планови, амбијент и ресурси које школе имају не одговарају ономе што је прописано Правилником. Правилник је писан за неко модерније доба, са савременији приступ настави, за земљу у којој постоји одговорност према ономе што се ради. А када погледате шта се данас учи у школи и на који начин предајемо, схватите да је све скоро исто као и пре 30 година. Има појединаца који одолевају, који су креативни и чији часови служе за пример (углед), баш као што има и деце која добро уче без обзира на то што немају идеалне услове, наставник досадно предаје и сл. Међутим, то су изузеци. Већина наставника придржава се фронталног облика наставе, а табла и креда су једина средства која су им на располагању. И, не кривим колеге, да ме не разумете погрешно. Већина школа у Србији нема савремено опремљене учионице, паметне табле, пројекторе и рачунаре, и то је наша реалност. Неки наставници доносе своје уређаје, материјале за ученике штампају код куће и слично. Но, не може ни тај ентузијазам вечно да траје. Дакле, потребна је системска подршка, као што сви знамо, баш као што знамо и то да ће се наш образовно-васпитни систем тешко уредити. И опет је све на појединцу.

Елем, да се вратимо на поменути проблем: замислите једног просечног ученика просечне средње школе. Није га много брига за учење, пубертет је у јеку, драже му је да игра игрице на телефону, мало сурфује интернетом, увече са другарима игра баскет на теренима испред зграде и тако… Дете је паметно, да се разумемо, само, није много заинтересовано за школу и оно што се у школи учи. Све га то беспотребно оптерећује. Зна да ће после средње школе похађати неки приватни факултет, па ваљда чува снагу за касније. Нема потребе да се мучи и замара сад, кад може да се дружи, излази, забавља… На часовима је пристојан и миран, међутим, на свако питање одговара са: „Не знам“. И заиста не зна… никад ништа не зна. То су, дакле, јединице. Ако сте помислили на допунску, неће да дође, заборавите. Онда дође писмени задатак. Наравно, писмени је научио да пише још у трећем разреду основне, то није ништа ново, и нешто ће сигурно написати. То је скоро па загарантована позитивна. Ето две неопходне оцене у полугодишту, од минимум четири. Још ако су то тројка и четворка (рецимо да и не пише тако лоше), уз неколико „не знам“ или „нисам научио“ што се тиче градива и понеку позитивну оцену из осталих активности – за крај је то свакако просек изнад 1.50. Оцена можда јесте позитивна, али је ниво савладаности градива једнак нули. Разумете?

До датума када је усвојен овај нови Правилник, ученик није могао да има закључену позитивну оцену уколико би из неке области имао јединицу. Морао је прво да поправи ту јединицу на позитивну оцену, па бисмо ишли даље. Сада је све могуће. Сада је закон дозволио детету да апсолутно ништа не зна из градива које се обрађује, али ако напише лепо писмени (што се не учи у датом разреду, дакле, није провера знања из градива – осим уколико наставник не даје искључиво теме из градива), па направи презентацију (мама му направи, у ствари) или добије оцену за групни рад – ето позитивне оцене на крају.

Да се вратимо на сам почетак овог текста и Члан 2 који сам цитирала, а који каже да је сврха оцењивања да унапређује квалитет процеса учења. Извините, каквог процеса?! Дали сте им дозволу да ништа не знају. Рачунају, сабирају и деле: „А, зар ја немам довољно за два?“ На крају, дошли смо до тога да се више не прича о знању већ о просеку и аритметичкој средини јер је једино то битно. А то није образовање, то је пијаца. У томе је наш пораз… и то вам је тај крај.

Јелена Братић

Извор: skolskiportal.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама