Већина грађана у Србији не познаје Закон о образовању и васпитању, те верује да директор школе доноси све кључне одлуке о једној школи и начину њеног рада. Анализа Закона открива сасвим другачију слику: постоји тело од девет људи које може РАЗРЕШИТИ директора, усвојити буџет и одредити правац развоја школе. Проблем је што мало ко зна да оно уопште постоји.
Школски одбор: Врховни орган о коме нико не говори
Према члану 119. Закона о основама система образовања и васпитања, Школски одбор је „орган управљања“ установе. У правном смислу, то значи да он стоји на врху хијерархије одлучивања у школи – изнад директора, изнад наставничког већа, изнад свих других тела.
„Школски одбор доноси статут, усваја програм развоја установе, доноси годишњи програм рада, усваја извештаје о њиховом остваривању, доноси финансијски план и усваја завршни рачун“, наводи закон. Овлашћења се не завршавају ту.
Школски одбор расписује конкурс за директора, предлаже кандидата министру, може да покрене дисциплински поступак против директора и да га разреши пре истека мандата.
Директор, упркос уобичајеном схватању у јавности, није врховни орган школе. Он је извршни орган који „руководи радом установе“ и спроводи одлуке које донесе Школски одбор.
Девет људи, три интересне групе
Закон прописује прецизан састав Школског одбора: девет чланова подељених у три једнаке групе. Овај модел треба да обезбеди равнотежу између оних који раде у школи, оних чија деца похађају школу и оних који представљају шири друштвени интерес.
Прва група су три представника запослених – наставника, васпитача или стручних сарадника. Закон је јасан: они се бирају „на непосредним и тајним изборима“ које организује и спроводи скупштина свих запослених у установи. Дакле, не именује их директор, не поставља их министар – наставници сами одлучују ко ће их представљати.
Друга група су три представника Савета родитеља. Савет родитеља, у којем је по један представник из сваког одељења, предлаже своје кандидате. Ови чланови требало би да артикулишу потребе и ставове родитеља – од питања безбедности деце, преко квалитета наставе, до начина на који се троши новац родитеља за екскурзије и ђачке књижице.
Трећа група су три члана које предлаже јединица локалне самоуправе – општина или град. Њихова улога је да повежу школу са локалном заједницом и економским потребама средине. Код стручних школа ситуација је специфична: овде локална самоуправа именује представнике привредне коморе, занатлија, удружења послодаваца, националне службе за запошљавање и синдиката. Логика је јасна – ако школа школује будуће аутомотиве механичаре, у одлучивању треба да учествују и они који ће те механичаре запошљавати.
Ко их поставља – и ко их може скинути
Систем именовања чланова Школског одбора крије кључни детаљ који већина јавности не познаје. Иако запослени бирају своје представнике, а родитељи и локална заједница предлажу своје, коначну одлуку о именовању доноси Скупштина општине или града. Свих девет чланова именује се решењем локалног парламента.
„Скупштина јединице локалне самоуправе именује чланове школског одбора на предлог субјеката утврђених овим законом“, пише у члану 121. То значи да Школски одбор није самоорганизовано тело већ легитимна институција са јасним правним основом.
Мандат чланова траје четири године. Председника одбора не поставља нико споља – чланови га бирају међусобно, већином гласова.
Шта све могу да одлуче
Преглед надлежности Школског одбора, како је дефинисан законом, открива изненадјујуће широке овлашћења.
На првом месту је избор директора. Школски одбор расписује јавни конкурс, образује комисију за избор, спроводи разговоре са кандидатима, рангира их и предлаже кандидата министру просвете. Министар доноси коначну одлуку, али предлог долази од одбора. Још важније: ако директор не обавља свој посао како треба, Школски одбор може да образује дисциплинску комисију, да донесе одлуку о његовој одговорности за тешку повреду радне обавезе, па чак и да га разреши пре истека мандата уз сагласност министра.
Даље, Школски одбор доноси све кључне документе установе. То укључује Статут школе – основни акт који дефинише организацију, надлежности и правила функционисања. Затим Школски програм, који одређује шта ће конкретно та школа радити у оквиру националног курикулума, које изборне предмете ће нудити, какве ваннаставне активности ће развијати. Ту је и Развојни план за период од три до пет година – стратешки документ који поставља приоритете: да ли ће школа улагати у дигитализацију или у спортске садржаје, да ли ће се развијати СТЕМ програми или језици, да ли ће се реновирати зграде или куповати опрема.
Финансијска овлашћења су значајна. Школски одбор доноси финансијски план школе, усваја завршни рачун, одлучује о коришћењу средстава које школа оствари властитим радом или из донација. Када школа припрема буџет за наредну годину, Школски одбор гледа предлог, расправља о приоритетима и доноси коначну верзију. Родитељи често не знају да њихови представници у одбору могу инсистирати, на пример, да се новац не троши на нове завесе у учионицама већ на реновирање фискултурне сале или куповину лабораторијске опреме.
Школски одбор такође доноси правилник о понашању у школи – документ који дефинише шта је дозвољено, шта није, како се санкционишу прекршаји, како се решавају дисциплински поступци. Када школа жели да прошири делатност – рецимо да отвори нови образовни профил, да уведе ваннаставне програме или да сарађује са страним школама – одлуку доноси одбор.
Однос моћи: Ко је одговоран коме
Анализа законског оквира показује да је однос између Школског одбора и директора често погрешно схваћен у јавности. Директор није надређен одбору, нити је одбор само саветодавно тело.
„Директор руководи радом установе, заступа и представља установу“, пише у члану 126. закона. Али исто тако пише: „За свој рад директор одговара министру и школском одбору“. Дакле, директна линија одговорности води ка Школском одбору.
Директор спроводи одлуке одбора. Он организује свакодневни рад, доноси одлуке о распореду часова, решава оперативне проблеме, координира рад наставника. Али стратегију, правац развоја, велике финансијске одлуке, избор приоритета – то све доноси Школски одбор.
Директор присуствује седницама одбора, учествује у расправи, даје стручна мишљења, припрема предлоге одлука. Али не гласа. Коначну одлуку доноси одбор.
Контрола и равнотежа: Шта када систем не функционише
Закон предвиђа и сценарио у којем Школски одбор не обавља свој посао или школа упорно не поступа по налозима Министарства просвете.
У члану 123. стоји да „министар може разрешити школски одбор и именовати привремени школски одбор“. Може такође разрешити директора и поставити вршиоца дужности, или у најекстремнијем случају – разрешити и одбор и директора истовремено.
Привремени Школски одбор именује се на период до годину дана, са задатком да стабилизује ситуацију и омогући да се изаберу нови, редовни чланови. Ово није честа појава, али механизам постоји као крајња мера контроле.
Постоји и обрнута страна: ако школа добро ради, ако остварује изузетне резултате, закон омогућава да добије статус „модел установе“. То је формално признање квалитета које доноси одређене привилегије, од додатних средстава до могућности да та школа служи као пример другим установама.
Зашто родитељи не знају
Упркос јасним законским надлежностима, Школски одбор остаје углавном невидљив у јавности. На родитеским састанцима се ретко говори о томе ко су чланови одбора, шта су дискутовали на последњој седници, које одлуке су донели. Школе немају обавезу да на видном месту у згради истакну имена и контакте чланова Школског одбора. На интернет страницама школа ти подаци често недостају или су закопани дубоко у менијима.
Резултат је да већина родитеља не зна ни ко их представља у одбору, а камоли како да их контактира или шта могу од њих да затраже.
С друге стране, ни сами чланови одбора често нису свесни пуног обима својих овлашћења. Посебно представници родитеља понекад долазе са ставом да су ту да „присуствују“ и „потврде“ одлуке које је директор већ донео, уместо да активно учествују у креирању политике школе.
Шта то значи у пракси
За родитеља чија деца похађају основну или средњу школу, постојање Школског одбора као врховног органа школе има конкретне импликације.
Прво, они имају структуриран канал утицаја. Ако постоји системски проблем – рецимо, ученици стално чекају у хладном ходнику јер се грејалице не поправљају, или се новац скупља за екскурзије које нису прилагођене узрасту, или наставници масовно одсуствују – то није нешто о чему можете само да се жалите пријатељима. Можете позвати свог представника у Школском одбору и захтевати да то питање буде стављено на дневни ред следеће седнице.
Друго, они могу да утичу на избор представника. Када Савет родитеља бира своје кандидате за Школски одбор, родитељи могу да се кандидују сами или да активно подрже одређене кандидате. Многе школе имају проблем пасивности – долазе људи који су ту из личних амбиција или зато што желе да буду „близу власти“, уместо они који заиста разумеју потребе деце и спремни су да уложе труд.
Треће, они могу да захтевају транспарентност. Одлуке Школског одбора нису тајне. Записници са седница треба да буду доступни. Родитељи могу да затраже од својих представника да их редовно информишу шта се дешава, како се гласа, зашто су одређене одлуке донете.
Школа као део заједнице, не директорова установа
Законски оквир управљања школом у Србији заснива се на идеји да школа није приватна фирма једне особе, већ јавна установа која припада заједници. Школски одбор је механизам кроз који та заједница – наставници, родитељи, локално окружење – учествује у доношењу одлука.
Директор је важна фигура, нема сумње. Он је лице школе, он је тај који оперативно води процесе, комуницира са родитељима и наставницима, решава свакодневне проблеме. Али он није изнад система. Систем контроле и равнотеже постоји управо да би се спречила концентрација моћи у рукама једне особе.
Проблем није у закону – закон је јасан. Проблем је у примени, у недостатку транспарентности, у недовољној информисаности јавности и често у недовољној свести самих чланова Школског одбора о значају улоге коју имају.
Школа у којој Школски одбор активно обавља своју функцију, у којој родитељи знају ко их представља, у којој се одлуке доносе транспарентно и уз учешће различитих перспектива – та школа има много веће шансе да буде место где се доносе одлуке у најбољем интересу деце. Не место где једна особа одлучује по свом нахођењу, већ место где заједница управља заједнички.