Većina građana u Srbiji ne poznaje Zakon o obrazovanju i vaspitanju, te veruje da direktor škole donosi sve ključne odluke o jednoj školi i načinu njenog rada. Analiza Zakona otkriva sasvim drugačiju sliku: postoji telo od devet ljudi koje može RAZREŠITI direktora, usvojiti budžet i odrediti pravac razvoja škole. Problem je što malo ko zna da ono uopšte postoji.
Školski odbor: Vrhovni organ o kome niko ne govori
Prema članu 119. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Školski odbor je „organ upravljanja“ ustanove. U pravnom smislu, to znači da on stoji na vrhu hijerarhije odlučivanja u školi – iznad direktora, iznad nastavničkog veća, iznad svih drugih tela.
„Školski odbor donosi statut, usvaja program razvoja ustanove, donosi godišnji program rada, usvaja izveštaje o njihovom ostvarivanju, donosi finansijski plan i usvaja završni račun“, navodi zakon. Ovlašćenja se ne završavaju tu.
Školski odbor raspisuje konkurs za direktora, predlaže kandidata ministru, može da pokrene disciplinski postupak protiv direktora i da ga razreši pre isteka mandata.
Direktor, uprkos uobičajenom shvatanju u javnosti, nije vrhovni organ škole. On je izvršni organ koji „rukovodi radom ustanove“ i sprovodi odluke koje donese Školski odbor.
Devet ljudi, tri interesne grupe
Zakon propisuje precizan sastav Školskog odbora: devet članova podeljenih u tri jednake grupe. Ovaj model treba da obezbedi ravnotežu između onih koji rade u školi, onih čija deca pohađaju školu i onih koji predstavljaju širi društveni interes.
Prva grupa su tri predstavnika zaposlenih – nastavnika, vaspitača ili stručnih saradnika. Zakon je jasan: oni se biraju „na neposrednim i tajnim izborima“ koje organizuje i sprovodi skupština svih zaposlenih u ustanovi. Dakle, ne imenuje ih direktor, ne postavlja ih ministar – nastavnici sami odlučuju ko će ih predstavljati.
Druga grupa su tri predstavnika Saveta roditelja. Savet roditelja, u kojem je po jedan predstavnik iz svakog odeljenja, predlaže svoje kandidate. Ovi članovi trebalo bi da artikulišu potrebe i stavove roditelja – od pitanja bezbednosti dece, preko kvaliteta nastave, do načina na koji se troši novac roditelja za ekskurzije i đačke knjižice.
Treća grupa su tri člana koje predlaže jedinica lokalne samouprave – opština ili grad. Njihova uloga je da povežu školu sa lokalnom zajednicom i ekonomskim potrebama sredine. Kod stručnih škola situacija je specifična: ovde lokalna samouprava imenuje predstavnike privredne komore, zanatlija, udruženja poslodavaca, nacionalne službe za zapošljavanje i sindikata. Logika je jasna – ako škola školuje buduće automotive mehaničare, u odlučivanju treba da učestvuju i oni koji će te mehaničare zapošljavati.
Ko ih postavlja – i ko ih može skinuti
Sistem imenovanja članova Školskog odbora krije ključni detalj koji većina javnosti ne poznaje. Iako zaposleni biraju svoje predstavnike, a roditelji i lokalna zajednica predlažu svoje, konačnu odluku o imenovanju donosi Skupština opštine ili grada. Svih devet članova imenuje se rešenjem lokalnog parlamenta.
„Skupština jedinice lokalne samouprave imenuje članove školskog odbora na predlog subjekata utvrđenih ovim zakonom“, piše u članu 121. To znači da Školski odbor nije samoorganizovano telo već legitimna institucija sa jasnim pravnim osnovom.
Mandat članova traje četiri godine. Predsednika odbora ne postavlja niko spolja – članovi ga biraju međusobno, većinom glasova.
Šta sve mogu da odluče
Pregled nadležnosti Školskog odbora, kako je definisan zakonom, otkriva iznenadjujuće široke ovlašćenja.
Na prvom mestu je izbor direktora. Školski odbor raspisuje javni konkurs, obrazuje komisiju za izbor, sprovodi razgovore sa kandidatima, rangira ih i predlaže kandidata ministru prosvete. Ministar donosi konačnu odluku, ali predlog dolazi od odbora. Još važnije: ako direktor ne obavlja svoj posao kako treba, Školski odbor može da obrazuje disciplinsku komisiju, da donese odluku o njegovoj odgovornosti za tešku povredu radne obaveze, pa čak i da ga razreši pre isteka mandata uz saglasnost ministra.
Dalje, Školski odbor donosi sve ključne dokumente ustanove. To uključuje Statut škole – osnovni akt koji definiše organizaciju, nadležnosti i pravila funkcionisanja. Zatim Školski program, koji određuje šta će konkretno ta škola raditi u okviru nacionalnog kurikuluma, koje izborne predmete će nuditi, kakve vannastavne aktivnosti će razvijati. Tu je i Razvojni plan za period od tri do pet godina – strateški dokument koji postavlja prioritete: da li će škola ulagati u digitalizaciju ili u sportske sadržaje, da li će se razvijati STEM programi ili jezici, da li će se renovirati zgrade ili kupovati oprema.
Finansijska ovlašćenja su značajna. Školski odbor donosi finansijski plan škole, usvaja završni račun, odlučuje o korišćenju sredstava koje škola ostvari vlastitim radom ili iz donacija. Kada škola priprema budžet za narednu godinu, Školski odbor gleda predlog, raspravlja o prioritetima i donosi konačnu verziju. Roditelji često ne znaju da njihovi predstavnici u odboru mogu insistirati, na primer, da se novac ne troši na nove zavese u učionicama već na renoviranje fiskulturne sale ili kupovinu laboratorijske opreme.
Školski odbor takođe donosi pravilnik o ponašanju u školi – dokument koji definiše šta je dozvoljeno, šta nije, kako se sankcionišu prekršaji, kako se rešavaju disciplinski postupci. Kada škola želi da proširi delatnost – recimo da otvori novi obrazovni profil, da uvede vannastavne programe ili da sarađuje sa stranim školama – odluku donosi odbor.
Odnos moći: Ko je odgovoran kome
Analiza zakonskog okvira pokazuje da je odnos između Školskog odbora i direktora često pogrešno shvaćen u javnosti. Direktor nije nadređen odboru, niti je odbor samo savetodavno telo.
„Direktor rukovodi radom ustanove, zastupa i predstavlja ustanovu“, piše u članu 126. zakona. Ali isto tako piše: „Za svoj rad direktor odgovara ministru i školskom odboru“. Dakle, direktna linija odgovornosti vodi ka Školskom odboru.
Direktor sprovodi odluke odbora. On organizuje svakodnevni rad, donosi odluke o rasporedu časova, rešava operativne probleme, koordinira rad nastavnika. Ali strategiju, pravac razvoja, velike finansijske odluke, izbor prioriteta – to sve donosi Školski odbor.
Direktor prisustvuje sednicama odbora, učestvuje u raspravi, daje stručna mišljenja, priprema predloge odluka. Ali ne glasa. Konačnu odluku donosi odbor.
Kontrola i ravnoteža: Šta kada sistem ne funkcioniše
Zakon predviđa i scenario u kojem Školski odbor ne obavlja svoj posao ili škola uporno ne postupa po nalozima Ministarstva prosvete.
U članu 123. stoji da „ministar može razrešiti školski odbor i imenovati privremeni školski odbor“. Može takođe razrešiti direktora i postaviti vršioca dužnosti, ili u najekstremnijem slučaju – razrešiti i odbor i direktora istovremeno.
Privremeni Školski odbor imenuje se na period do godinu dana, sa zadatkom da stabilizuje situaciju i omogući da se izaberu novi, redovni članovi. Ovo nije česta pojava, ali mehanizam postoji kao krajnja mera kontrole.
Postoji i obrnuta strana: ako škola dobro radi, ako ostvaruje izuzetne rezultate, zakon omogućava da dobije status „model ustanove“. To je formalno priznanje kvaliteta koje donosi određene privilegije, od dodatnih sredstava do mogućnosti da ta škola služi kao primer drugim ustanovama.
Zašto roditelji ne znaju
Uprkos jasnim zakonskim nadležnostima, Školski odbor ostaje uglavnom nevidljiv u javnosti. Na roditeskim sastancima se retko govori o tome ko su članovi odbora, šta su diskutovali na poslednjoj sednici, koje odluke su doneli. Škole nemaju obavezu da na vidnom mestu u zgradi istaknu imena i kontakte članova Školskog odbora. Na internet stranicama škola ti podaci često nedostaju ili su zakopani duboko u menijima.
Rezultat je da većina roditelja ne zna ni ko ih predstavlja u odboru, a kamoli kako da ih kontaktira ili šta mogu od njih da zatraže.
S druge strane, ni sami članovi odbora često nisu svesni punog obima svojih ovlašćenja. Posebno predstavnici roditelja ponekad dolaze sa stavom da su tu da „prisustvuju“ i „potvrde“ odluke koje je direktor već doneo, umesto da aktivno učestvuju u kreiranju politike škole.
Šta to znači u praksi
Za roditelja čija deca pohađaju osnovnu ili srednju školu, postojanje Školskog odbora kao vrhovnog organa škole ima konkretne implikacije.
Prvo, oni imaju strukturiran kanal uticaja. Ako postoji sistemski problem – recimo, učenici stalno čekaju u hladnom hodniku jer se grejalice ne popravljaju, ili se novac skuplja za ekskurzije koje nisu prilagođene uzrastu, ili nastavnici masovno odsustvuju – to nije nešto o čemu možete samo da se žalite prijateljima. Možete pozvati svog predstavnika u Školskom odboru i zahtevati da to pitanje bude stavljeno na dnevni red sledeće sednice.
Drugo, oni mogu da utiču na izbor predstavnika. Kada Savet roditelja bira svoje kandidate za Školski odbor, roditelji mogu da se kandiduju sami ili da aktivno podrže određene kandidate. Mnoge škole imaju problem pasivnosti – dolaze ljudi koji su tu iz ličnih ambicija ili zato što žele da budu „blizu vlasti“, umesto oni koji zaista razumeju potrebe dece i spremni su da ulože trud.
Treće, oni mogu da zahtevaju transparentnost. Odluke Školskog odbora nisu tajne. Zapisnici sa sednica treba da budu dostupni. Roditelji mogu da zatraže od svojih predstavnika da ih redovno informišu šta se dešava, kako se glasa, zašto su određene odluke donete.
Škola kao deo zajednice, ne direktorova ustanova
Zakonski okvir upravljanja školom u Srbiji zasniva se na ideji da škola nije privatna firma jedne osobe, već javna ustanova koja pripada zajednici. Školski odbor je mehanizam kroz koji ta zajednica – nastavnici, roditelji, lokalno okruženje – učestvuje u donošenju odluka.
Direktor je važna figura, nema sumnje. On je lice škole, on je taj koji operativno vodi procese, komunicira sa roditeljima i nastavnicima, rešava svakodnevne probleme. Ali on nije iznad sistema. Sistem kontrole i ravnoteže postoji upravo da bi se sprečila koncentracija moći u rukama jedne osobe.
Problem nije u zakonu – zakon je jasan. Problem je u primeni, u nedostatku transparentnosti, u nedovoljnoj informisanosti javnosti i često u nedovoljnoj svesti samih članova Školskog odbora o značaju uloge koju imaju.
Škola u kojoj Školski odbor aktivno obavlja svoju funkciju, u kojoj roditelji znaju ko ih predstavlja, u kojoj se odluke donose transparentno i uz učešće različitih perspektiva – ta škola ima mnogo veće šanse da bude mesto gde se donose odluke u najboljem interesu dece. Ne mesto gde jedna osoba odlučuje po svom nahođenju, već mesto gde zajednica upravlja zajednički.