Od deteta ne možemo sakriti emocije. I ne treba. Svako prikrivanje i drugačije imenovanje emocije koja se jasno vidi na našem licu zbunjuje dete.
Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina su vaspitavane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije. I nisu imala dilemu, jer je verbalna poruka bila usklađena sa onim što su tako očigledno mogla da „pročitaju“ na licu roditelja.
Mama, zašto si ljuta?
Mi roditelji imamo prirodnu potrebu da zaštitimo dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo da poštedimo dete od negativnih osećanja je i griža savesti, koja se uglavnom javlja kao posledica nedostatka vremena koje želimo da posvetimo detetu. I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno prijatnim osećanjima.
Međutim, jasno je da nije uvek tako. Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je „zbunjivala“ svoje dete. Nedeljama me je sin dočekivao sa posla na vratima i postavljao uvek isto pitanje „Mama, zašto si ljuta?“ I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor „Nisam ljuta!“, jer na njega i nisam bila. Bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer se rekonstruišu ulice, što sam izgubila vreme u povratku kući umesto da budem sa njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…
U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. Sa druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave. On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza. Uspela sam da izgovorim „Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu da budem više sa tobom, a to želim više od svega.“
Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je zapravo naučila lekciju i shvatila poruku.
Vežbala sam svakodnevno
Od tada, svakog dana dok sam bila „zaglavljena“ u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljaju mišići između obrva setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala.
Ako bih počela da stiskam vilicu prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se. Nisam mogla da učinim da ulice postanu prohodne, nisam mogla da preletim do kuće, nisam mogla da zaustavim vreme… Jedino što sam mogla to je da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim. Da „ljutnja“ bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane.
Vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu da utičem, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem „Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…“
I onda je nekako sve postalo lakše.
Pravi odgovor je iskren odgovor
I zato kad vas dete pita „Šta ti je mama?“, a vi kažete „Ništa, sve je uredu.“, prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi da razume, da pomogne. Ne zanemarujmo da nas dete veoma jasno vidi, da „čita“ naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je uredu biti tužan i ljut, kao i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.
I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju da li treba biti otvoren prema deci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dete zbog nečeg presrećno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno desilo i da ga pitate „Šta se desilo, zbog čega si tako srećan?“, a da vam ono odgovori „Ma, ništa, nisam srećan.“ Kako biste se osećali i u šta biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?
Dragana Aleksić, porodični konsultant