У делићу секунде донела сам одлуку да скокнем до продавнице. Нисам ни сањала да ће ме та одлука прогањати годинама.
Дан када се то десило не разликује се много од мојих дотадашњих родитељских дана. Била сам као и увек забринута и веома уморна. Дан ми је као и већини родитеља био прекратак, па сам недостатак времена надокнађивала на уштрб свог неспавања. Били смо у посети мојој породици довољно дуго, да сам једва чекала да се вратим својој кући, и свом мужу.
Предамном је био лет авионом од два и по сата, са децом од 1 и 4 године. Млађа ћерка је управо била заспала, када сам пакујући нас, схватила да су слушалице мог сина, оне које користи за гледање филма у авиону, сломљене. Решила сам да брзо одем до продавнице и да их заменим.
„Следећих неколико секунди одлуке памтићу читав свој живот. Изгледало је тако једноставно. Оно што радим сваки дан, сваке секунде, урадила сам и тада – родитељску анализу добити и ризика.“
„Идем и ја са тобом“, огласио се мој син.
Била сам изненађена том одлуком, јер није волео одлазак у продавницу. Упитала сам га да ли је сигуран да не жели да остане код куће са баком. Не, не желим, одговорио ми је. Требало је да схватим да му је једино занимљиво у овом путу до продавнице, била нова игрица у колима мојих родитеља на коју су га они навадили.
Била сам баш у журби, имала сам два сата да заменим слушалице, стигнем кући, расаним ћерку која тренутно спава, нахраним је, пресвучем и стигнем на аеродрома, па нисам на време схватила његов предумишљај.
Чим сам стала и отворила врата аута, мој син је рекао: „Ја не желим да идем“.
„Како то мислиш да не желиш? Тражио си да пођеш“, одговорила сам.
Поглед није скидао са екрана и са игрице коју је играо.
„Сада не желим. Предомислио сам се“, био је његов одговор.
„Сајмоне“, покушавала сам да мој глас буде смирен и одлучан, „ако не добијемо слушалице, нећеш моћи да гледаш филм у авиону. А то је веома дуг и напоран лет. А кад не гледаш филм у авиону, ти си обично врло нервозан и немиран дечак. Треба нам само који минут да ово завршимо. А сад полази“.
То је био тренутак када сам одлучила да урадим нешто што до тада никада не бих. Остављам своје дете у колима. Закључавам га, укључујем аларм и говорим му да се одмах враћам.
Коначно ме је погледао, погледом који је обећавао излив беса и хистерију. “Не, не ,не! Ја не желим да идем.”
Дубоко сам уздахнула и погледала на сат. Следећих неколико секунди одлуке памтићу читав свој живот. Изгледало је тако једноставно. Оно што радим сваки дан, сваке секунде, урадила сам и тада – родитељску анализу добити и ризика.
Време је било пријатно, једва неких, можда 22 степена. Није било гужве на паркингу, тек неколико аутомобила паркирано наоколо.
Замишљам себе како утрчавам у радњу и за неколико тренутака истрчавам обављеног посла.
То је био тренутак када сам одлучила да урадим нешто што до тада никада не бих. Остављам своје дете у колима. Закључавам га, укључујем аларм и говорим му да се одмах враћам.
И заиста се веома брзо враћам. Затичем га у колима, како сам га и оставила. Није умро, нико га није киднаповао, ниједан ауто није ударио у мој. Све је у реду.
Током следеће две године, врло често сам у сећању премотавала у глави тај дан, изнова и изнова. Покушавала сам да се сетим било чега сумњивог, било чега што би указивало на агонију која ће угалопирати у мој живот, и и те како га обележити.
Када смо слетели у наш град, поред пртљага је стајао мој муж са једним од својих карактеристичних израза лица који значе да сам направила катастрофу: „Зови одмах маму“, само је рекао.
Одмах сам је окренула. Када се вратила кући са аеродрома где нас је одвезла, испред куће је дочекао полицијски ауто.
Статистику и црну хронику знам. Сваке године, 30 до 40 деце, обично млађе од 6 година, умре након што их родитељи оставе саме у колима. Њихове смрти, обично гушења или топлотни удар, заиста су мучне и трагичне. Углавном је у питању немар, али врло често узрок је несрећна околност или промена рутине родитеља. Рецимо, увек мајка узима дете из вртића, али се догоди да то треба да уради отац, који убрзо заборави да му је дете у колима. Или сувише уморан и нечим другим изнервиран родитељ у журби заборави на дете. Била сам свесна размера таквих трагедија, и као и већина брижних, анксиозних и превише заштитнички настројених родитеља, била сам пажљив родитељ који води рачуна о својој деци. Деци која су му највеће благо и радост.
Исто тако знам, да ауто већ на 30 степени постаје ужарена пећ. Знам да је кућа са пуним базеном воде подједнако опасна као кућа са напуњеним пиштољем. Исто тако свесна сам колико је битно да правилно инсталирате ауто седиште. Знам колико је лако да се беба угуши у сопственом садржају бљуцке, или са навученим прекривачем преко главе. Вакцинисала сам их свим доступним вакцинама. Увек прегледам садржај њихових сендвича купљених ван куће. Њихови тањири и чаше не садрже у себи токсичне материје, не пуштам их да превише времена проводе поред екрана.
Мажем их заштитним факторима чим прво сунце гране. Све што иначе већина нормалних и одговорних родитеља ради, радила сам и ја. Можда чак и више. Баш из тог разлога је мој шок био већи, када сам на путу од аеродрома до куће преслушала говорну пошту и чула како ми полицајац говори како је “посматач” приметио “инцидент” када сам у граду својих родитеља оставила сина самог у закључаним колима, и тај “инцидент” снимио камером телефона!
У време када су они стигли пред кућу моје мајке, чији сам ауто возила ја за време инцидента¸ ми смо већ били у авиону.
„Баш из тог разлога је мој шок био већи, када сам на путу од аеродрома до куће преслушала говорну пошту и чула како ми полицајац говори како је “посматач” приметио “инцидент” када сам у граду својих родитеља оставила сина самог у закључаним колима, и тај “инцидент” снимио камером телефона!“
Унајмила сам адвоката да разговара у моје име са полицијом. И он је био задовољан исходом тог разговора. Речено му је да нема ту неког тежег преступа, да су сазнали да сам одговорна мајка која воли своју децу и брине о њима. Највероватније никакве оптужнице неће ни бити.
Али …девет месеци касније, тек што сам децу оставила у школи зазвонио ми је телефон. Глас са друге стране жице је питао да ли сам ја Ким Брукс и обавестио ме да има налог за моје хапшење.
У данима агоније и стида који су уследили, питала сам се по ко зна који пут шта се десило са светом, који је не тако давно, пре неких 25 година, пуштао родитеље да одгајају децу онако како желе. Да их остављају саме код куће, да подгревају ручак, обављају и кућне послове, буду до мрака напољу са још друге деце, пале ватре, играју се по шуми, трче преко улице. За све оне ствари које смо радили као да су најнормалније, данас за то прете социјалним радницима и одузимањем деце.
Малолетнички суд у коме сам чекала суђење упамтићу за цео живот. Једва сам суздржала руке и ноге да се не тресу. Стомак ми је пулсирао. Моја оптужница је гласила “допринос малолетничкој деликвенцији”. Звучало је као да сам шестогодишњаку сваки дан куповала пиво. Адвокат ми је већ објаснио да је мој предмет у домену сиве зоне правног система. Неколико година раније, дата је на усвајање уредба баш о “преступу” остављања детета самог у колима. У њој је било предложено да, ако су временски и сви други услови адекватни, и ако нема изражене опасности, за први такав преступ казна буде новчана и симболична. Нажалост, та уредба није усвојена.
Чекајући суђење, пријатељи су ми били велика подршка, причајући ми какве вратоломије су њима биле дозвољене у детињству. Нико од њих ме није кривио. Најгоре што сам тада чула било је да је моја одлука да га оставим у колима била лоша.
На њихов наговор, срела сам се и са Леонор Скенази, женом која је проглашена за најгору мајку Америке јер је свог малолетног сина оставила у метроу са мапом града и нешто новца да се сналази, упозна град и врати се кући.
Скеназијева је била дугогодишњи колумниста Њујорк дејли њуза и Њујорк сана, и у овом случају била је на мојој страни.
„Слушајте“, рекла је, „постоји ризик за сваку одлуку коју донесемо. Ко жели да му дете буде 100 одсто безбедно, неће га ни стављати у ауто. Не. Сваки дан се дешавају саобраћајне несреће и најчешће страдају деца. Исто тако сте могли да у том тржном центру будете мета разбојника, да пуцају у вас и ваше дете, или мета терориста. Могло је бити леда испред радње, па да дете падне и добије фрактуру лобање. Питање је само, ко је и зашто одређени ризик прогласио противзаконитим, а други не? Можда је баш зато проглашен за противзаконит онај избор који родитељу оставља већу слободу и пружа за нијансу више комфора. Ми сада живимо у друштву у коме је дубоко укорењено уверење да дете не смете испустити из вида ни један једини тренутак.
Деца су презаштићена, јер су нама дубоко усадили имагинарни страх, да све трагедије за које смо икада чули, могу да се догоде баш нама, и нашој деци.”
Суђење је протекло баш онако како сам прижељкивала. Казна је била 100 часова друштвено-корисног рада и похађање часова родитељства!
Иако смо се трудили да деца не буду у току са оним што нам се све време дешавало, врло често би схватили да су трауме остале, и да су они све скапирали. Десило се, рецимо, да када сам изашла из аута да платим паркинг место, које је било са сувозачеве стране, мој син завришти из аута: “Не, мама, немој, доћи ће полиција.”
Или да једном након пливања у базену, када сам га са леђа огрнула пешкиром и мало јаче стегла, он бризне у плач, и каже:“Мислио сам да неко хоће да ме киднапује! Била сам потрешена таквим реакцијама. Дугим разговорима сам га једва убедила да је свет ипак боље место од оне слике коју је протекљих месеци о њему стекао.
Шта то правимо од своје деце, запитала сам се по хиљадити пут?
У свом есеју “Презаштићено дете” Хана Росин пише како “деца углавном узимају здраво за готово чињеницу да су да су увек под присмотром“. Иначе су и остали медији преплављени новим истраживајима и текстовима о погубном и сасвим погрешном “хеликоптер родитељству.”
Одгајамо нарцисоидне младе људе који имају превише надуван осећај вредности и осетљивости, и који, навикнути да у свему имају подршку и решење проблема од стране родитеља, пуцају на најмању непријатност са којом су не способни да се изборе.
А како је до тога дошло? Свет је постао много опасније место за живот, говоре истраживања.
Активности које су некада изгледали безазлене – клинац који гледа представу у парку без надзора или седи у колима за неколико минута – сада су постали не само друштвени табу, већ и основа за кривично гоњење?
Моја пријатељица и писац Џулија Фијеро сматра да родитељи данас имају “превише информација “о родитељству, што их води у родитељску анксиозност. Књиге, блогови, сајтови, часописи, свега је превише. Мислим да све те информације све сукобљене, екстремне филозофије родитељства и сталне полемике чине да ми као родитељ не верујемо себи.
Можда је за наше родитељске грешке крива и чињеница да смо се удаљили од својих примарних породица, одбацили све њихове методе и као амбициозни млади профи родитељи – задали себи немогућу мисију и недостижне стандарде.
Заправо, наш највећи проблем је имагинаран страх од живота. Од свих тешких делова родитељства, најтежа је ипак чињеница да никад нећемо моћи да осигурамо нашу децу од свих страхота. Та жеља да они довека буду безбрижни и срећни, јача је од свих наших основних људских нагона. А ипак, без обзира на све упињање, нико од нас то не може да уради. Свет се распада. Школе не функционишу, средња класа нестаје, антибиотици отказују послушност, бактерије мутирају, клима се мења, храна је углавном отровна. Оружје је на све стране а људи све болеснији и нервознији… А наши страхови све већи. У том страху од свега на шта не можемо да утичемо, ми се превише трудимо око других ствари које јесу у нашој моћи, али су мање битне. И не само да су мање битне, него штитећи децу од тих других, не тако рискантних ствари, ми их несвесно онеспособљујемо за живот и чинимо им тако медвеђу услугу.
А оно што децу највише плаши је заправо – наш страх, који показујемо сваки час и сасвим неоправдано. Као у ситуацији када је мој син, изигравајући духа и са ћебетом преко главе пао низ степенице. Није био повређен – ћебе га је и саплело и ублажило пад, али је, чувши наше запомагање прво погледао у нас и питао “Јесам ли добро?” Тада сам схватила да је оно што их највише плаши – наш страх за њих.
Извор: beograd