У једном тренутку сам ишла истовремено на фолклор, у музичку, на енглески, глуму и у регуларну школу
Не могу напоље, морам на солфеђо: Мама ми је наметнула 1001 обавезу и нисам имала нормално детињство, кривим је и дан-данас за то
“Не могу да се играм данас после школе јер онда идем на солфеђо… Не могу ни после тога, јер радим домаћи, а онда сам на фолклору… Не могу ни сутра тад имам….”, управо ово су били моји одговори током целог детињства када би ме деца из улице звала да се играм са њима. Све је почело када сам пошла у први разред и када је моја мама почела да ми намеће 1001 обавезу. И тада је моје детињство стало…
Рођена сам пре 24 године, у малој средини, где су се деца током целог детињства играла на улици, возила бицикл и играла жмурке, но моја мама је за мене имала планове. Није желела да њена ћерка, за коју је сматрала да би била одлична глумица, или ипак флаутисткиња, или можда спортиста или ипак лингвиста, проводи време са неваспитаном децом са улице која се по цео дан играју и имају лоше манире
Највећи проблем од свега је тај што ни она сама није знала шта је желела да ја будем. Уствари све то је она желела да постане у једном тренутку у животу, али није успела, па је решила да мени испуни ту жељу, иако ме никада није питала да ли се мени свиђа нешто од тога.
Мој дан се састојао од раног устајања и одласка у школу, након тога би ме тата брзински купио из школе и водио на часове флауте, а затим сам настављала на једноипочасовни час солфеђа. Све суво градиво, а ја већ уморна од пет часова у школи, једног часа флауте и двочаса солфеђа.
Онда ме мама покупи са солфеђа и води ме кући да што пре урадимо домаћи. Ручам и урадим из свих предмета домаћи, али и учим лекције. Иначе мама, која је просветни радник и радила је у школи коју сам похађала, увек је желела да се моје име чује у зборници после сваког одмора. Па ми је давала додатне занимљивости које је налазила у енциклопедијама како бих ја знала нешто што други не знају и да ме затим учитељ, а касније и наставници похвале.
Наравно ту није био крај дана, увече бих ишла на још неку активност, а имала сам их на претек. Иако нисам ишла у музичку школу сваког дана мама је налазила заменске активности. У једном тренутку сам ишла истовремено на фолклор, у музичку, на енглески, глуму и у регуларну школу.
Из школе су тражили да идем и на такмичења, због мог знања свих лекција и у књизи и ван ње. Па ми је и то створило додатне обавезе.
Увече бих као клен заспала, измрцварена и преморена, као да имам 40 година а не да сам дете.
И све тако у круг, годинама је трајала тортура моје мајке да ја идем у све школе и обавезно да будем најбоља у свакој, а моје детињство је измицало. Лети када школе не раде, дан сам проводила читајући књиге и учећи градиво унапред. Да, да.. добро сте прочитали. Учила сам унапред градиво како бих могла да се јавим током првих часова да предајем лекцију.
Ипак морам да признам да сам се тада мало више забављала, возила сам бицикл и играла се понекад, и одлазила у госте код тетке.
Најгоре од свега је што ни у једном тренутку моја мама није била задовољна. Гомиле диплома, похвалница, медаља њој су били једно супер, јер јелте то се и очекује нема шта да ме похваљује много. И увек је захтевала још и још…
Друга деца су углавном гледала на мене као особу која им је била сметња за све. Зашто? Па зато што су им родитељи тражили да буду као ја, кад направе проблем или добију лоше оцене, говорили су да се угледају на мене јер сам ја увек са књигом, у приватним школама и немам времена за глупирање. Зато мислим да ме нису ни волели, а ни свесни нису колико сам ја њима завидила.
Ја сам толико желела да паднем и огулим колена некад, а никад ми се то није догодило. Замислите дете које се никада није толико удубило у игру да би пало и одрало колена. Никад нисам направила проблем, нисам шутнула лопту у туђе цвеће, нисам крала трешње и нисам некоме сломила играчку а толико сам све то желела… И ако ми неко каже да је то у реду, није.
Ова тортура трајала је до осмог разреда. Мама није попуштала, имала је нове захтеве, а ја сам била уморна. Требала ми је разонода, дружење. И даље ми буде жао кад се сетим колико сам само дружења после школе пропустила, колико сам рођендана пропустила, на колико школских турнира у којима сам требала да подржим друштво из школе нисам отишла… А онда сам у средњој школи одједном одрасла и смогла храбрости да јој се супроставим.
Данас видим да су све мајке некако постале моја мама. Децу не виђам у дворишту, сви су у неким школицама и уче како би касније имали више знања у животу. Хвале се на Инстаграму како им деца знају енглески језик са пет година, певају у хору и тренирају карате.
Ја слободно могу да кажем да ми све те школе нису помогле. Флауту не свирам годинама, глуму као што видите нисам уписала, новинар сам, фолклор не играм, осим на свадбама… Тако да ми, када се све то сакупи, једино енглески значи. Ипак не значи ништа када се упореди са тим колико би ми значило да сад имам неку другарицу из детињства са којом би се сећала несташлука које смо правиле и игри којих смо се играла.
Ја данас немам ништа од тога што је моја мама била срећна када би јој преко телефона и на улици рекли “Ма свака част како си ти усмерила своје дете, како је активно на свим пољима”, а нико тада није размишљао о томе да ли ја све то могу да издржим.
Оно што овим текстом желим да поручим захтевним родитељима јесте да морају да схвате да је пред децом цео живот, времена ће бити за све. Али када прођу године и када прође детињство ваша деца никада поново неће моћи да буду безбрижна и да поново буду деца.
Извор: Телеграф