Знаци који одају да је дете жртва вршњачког насиља

Вршњачко насиље је облик понашања који за циљ има наношење штете другој особи која је истог или сличног узраста, понавља се континуирано током одређеног временског периода, а жртва је у позицији да се тешко може одбранити јер је однос снага између ње и починиоца неравноправан. Починиоци могу деловати и у групи, ретко је то само једна особа. Најчешће је међу децом школског узраста која иду у исту школу. Међутим, постоје случајеви и када жртва и починиоци нису ученици исте школе. Главне улоге у решавању насиља међу ученицима исте школе имају родитељи, разредне старешине, стручни сарадници школе и директор школе, док, када је у питању насиље међу ученицима различитих школа често бива укључена полиција и/или Центар за социјални рад.

Потребно је разликовати вршњачко насиље од понашања које има елементе агресије, али је ситуационо, не понавља се у континуитету и нема за циљ свесно наношење штете. Већину конфликата тог типа деца реше сама између себе, те је и препорука родитељима да им то препуштају. Тако деца развијају социјални имунитет.

Код деце и младих емоције нису још увек јасно обликоване, а исто се односи и на апстрактно мишљење. Спектар емоција је доста суженији него код одраслих, као и умеће да их дефинишу, вербализују, да уоче узрочно-последичне релације, да ситуације сагледавају објективно. На вршњачко насиље могу гледати као на нешто што је ипак мање страшно него да им мама или тата оду у затвор ако одлуче да их заштите од насилника, или да мама или тата буду повређени, или да насиље постане бруталније уколико буду ,,цинкароши’’. Ту су и деца/адолесценти који (често и реално) осећају да, и када би пријавили насиље, не би наишли на разумевање родитеља, разредног старешине, школског психолога и сл. па своје страхове, повреде, болове крију и потискују. Из тог разлога, значајан број деце и адолесцената који трпе вршњачко насиље не обраћа се за помоћ или се обрате тек када већ доживе значајне физичке и/или психичке повреде. Такође, дешава се и то да људи, радећи на себи кроз психотерапију, тек у одраслом добу освесте да су трпели неки вид вршњачког насиља, те да се то одразило на њихову личност, на слику коју имају о себи и свету око себе. Стога, веома је важно да не будемо слепи и да не занемарујемо знаке и симптоме којима нам дете/адолесцент поручује да пролази кроз неко лоше и тешко искуство.

Вршњачко насиље се може испољавати у неколико различитих облика: физичко, вербално, дигитално (цyбер) насиље и друштвено искључивање. Физичко насиље је најпрепознатљивије. Међутим, то не значи да остали облици нису једнако угрожавајући за развој младе особе. Одговорност у препознавању да се оно дешава имају родитељи (и друге одрасле особе које учествују у дететовом одрастању и васпитавању), наставници, тренери, као и вршњаци посматрачи.

Психички и емоционални симптоми који могу указивати да дете/адолесцент трпи вршњачко насиље су:

– повлачење у себе, избегавање разговора и провођења заједничког времена са родитељима;
– експлозивне реакције на фрустрације – брзо плане ако питате како је било у школи, захтевате да среди собу, и сл;
– свеопшта безвољност;
– појачана раздражљивост;
– расејаност, заборавност и лоша концентрација;
– узнемиреност, напетост, моторички немир, тј. појачана анксиозност.

Физички знаци који могу указивати на вршњачко насиље су:

– модрице, огреботине, посекотине за које дете/адолесцент нема објашњење или су објашњења неуверљива;
– несаница, немиран и испрекидан сан, ноћно знојење, кошмари;
– стално се жали на главобољу и/или стомачне проблеме;
– апетит је изражено појачан или изражено смањен.

Промене у понашању детета/адолесцента које могу указивати да трпи вршњачко насиље су:

– често изостајање из школе, бежање са часова, пуно лоших оцена које су се одједном нагомилале;
– избегавање дружења;
– стално ,,губи’’ новац, ствари, школски прибор;
– долази из школе гладан/-на;
– нема уверљива објашњења како се поцепао ранац, одећа, књиге;
– пронашли сте међу стварима неку врсту оружја које носи у школу;
– самодеструктивна понашања – бежање од куће, самоповређивање, изјаве које указују на суицидалне мисли и намере.

Ови знаци могу указивати и на друге проблеме са којима се млада особа носи (депресија, социјална анксиозност, злоупотреба психоактивних супстанци). Стога је важно да не будете искључиви и не доносите закључке нагло. Запитајте се да ли се десило можда још нешто због чега су код детета/адолесцента могле наступити ове промене (развод, ново партнерство мајке/оца, губитак блиске особе, пресељење блиског пријатеља…). Проблему приступите са разумевањем и детету дајте подршку и простора да се само отвори.

Уколико је јасно да дете/адолесцент трпи вршњачко насиље, потребно је што пре, у договору са разредним старешином и стручним сарадницима школе осмислити кораке како да се реагује у најбољем интересу детета/адолесцента. Неизоставна тема је и превенција вршњачког насиља. Најважнији елементи превенције јесу топло и подржавајуће породично окружење, развијање емпатије, јачање самопоуздања, као и едукација о самом вршњачком насиљу – како да га дете/адолесцент благовремено препозна и шта да учини, без стида и страха.

Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим