Све оно што сам знала, у шта сам била сигурна, све што није изазивало ни траг сумње, све је нестало, а да ни сама нисам свесна када.
Моја другарица, која се још није остварила у улози мајке, данас је имала једну несвесну, краткотрајну реакцију, али за мене важну, јер ме је вратила пар година уназад, подсетила и навела на размишљање. Њен намргођен израз лица и поглед усмерен у правцу детета које, на улици, упорно вришти из само њему знаног разлога, био ми је довољан да схватим, односно да се подсетим исте оне мисли коју сам ја некада имала у таквим ситуацијама. Није она ни намћор, нити особа која не воли децу. Она је само особа која још није упознала ону врсту љубави која, и за такво дечије понашање, налази оправдање усред немоћи да било шта промени.
Увек сам мислила да ја то никада не бих могла дозволити свом детету, да, ма како мало било, увек постоји начин да се такво понашање сузбије, само је важан чврст став. Некада су се моји ставови скоро потпуно поклапали са свим оним мишљењима и саветима из стручне литературе. То ми је уливало сигурност у сопствено расуђивање, одлучност и успешност у спровођењу »књишког« васпитавања деце.
А, онда сам добила своју децу. Два анђела са њиховим »бубицама«. Са њима се родио и другачији поглед на читав свет, па и на иста она начела која сам сама поставила.
Постепено, неосетно удаљавали су ме од мојих принципа. Нисам била ни свесна тога, све док нисам схватила да не успевам да изађем на крај са свим оним ситуацијама које су ми некада деловале као лако решиве. Чврст став, ауторитативан тон, не дају увијек резултате, иако тако пише у књиигама. Деца су сензитивнија него што можемо претпоставити. Осећају нашу емоцију, осећају ту »слабост« коју имамо када се ради о њима.
На уму су ми две ситуације које носе забрану. Два »не« састављена од истих гласова, али потпуно различита. Не које изговарам када видим да дете иде према некој опасности. То је одсечно не, не које не дозвољава расправу.
Постоји и оно друго не, које изговарам јер би то тако требало, а на ивици сам да попустим, јер знам да ћу тиме учинити веће задовољство детету, него што бих му евентуално могла нанијети неку штету. То је оно не које долази као одговор на питање да ли може добити једну чоколадицу после ручка. Дете добро зна да ће лако то не претворити у да. Не зато што је тако сваког дана, зато што су лоше постављене границе, већ зато што осећа моје колебање. Када ручак није поједен након не нема даље приче на ту тему. Дакле, деца и те како добро препознају позадину речи и на основу тога добро знају шта им је чинити, односно не чинити.
Границе морају постојати. Без њих бисмо могли говорити само о неваспитању и распуштености. Ипак, искључивост у било чему није добра. Знамо где треба »ударити« чврсто не, које ништа не може померити.
Ипак, постоје оне деликатније ситуације у којима је потребно доста мудрости, »вагања«, сагледавања, процене да би се могло ваљано закључити да ли држати забрану или подићи рампу и када. Најбоља водиља је срце. Родитељски инстинкт је једнако добра кочница и за дететове, као и за наше жеље. Када се наслути евентуална опасност, или макар нелагода, по дете, родитељски разум и срце се лако сагласе. Родитељски аларм никада не греши. Из тог разлога, не треба бити крут у обављању родитељских дужности. Не могу се деца књишки васпитавати. Мора им се приступати као индивидуама. Свака одлука, забрана, дозвола, мора бити прилагођена конкретном детету, јер ни деца, потомци једне мајке и једног оца, нису исти. На неког ће забрана деловати стимулативно, прекор едукативно, а неког ће довести до очајања и узроковати потпуно супротне реакције од жељених.
Научила сам да не претпостављам, него да сагледам, да не очекујем, већ да сачекам, да не окривљујем, већ да разумем и укажем, и да волим без задршке, јер боља водиља од родитељске љубави не постоји.
Написала: мама Марија
Извор: Roditelji