“Не морате да гледате ‘Задругу’ да бисте биле сељанке, то сте ако водите овакав начин живота”

22 јануара, 2019

Улазим са ћерком у хипстерско гнездо, она одлази са друштвом да се игра, а ја се богами помучих док нисам нашла место да седнем. Од гужве не чујем ни своје мисли, негде око 50 одраслих гостију, сви седе не неким рекреацијама сламених коцки док ћапају суве шљиве са кавијаром уз кајмак од броколија.


Foto: abcnews.go.com

АХ, КАКАВ НОБЛЕС: ПА ЗАР МОЈА ПРИНЦЕЗА ДА ОСКУДЕВА У ЗЛАТНИМ КАПКЕЈСИМА…


Ах, какав ноблес, просто ми ласка што сам део тог крема. Нисам залутала на снобовски рођендан, овако је на 90% дечјих славља које посећујем последњих година. И то не јењава. По типичном медиокритетском шаблону, мора свега да буде у енормним количинама. Кетеринг, а не домаће. То се пије, то се точи, то се плаћа, опет и опет. И радници у играоници да се часте, па кад је бег био циција!

А бег није циција, бег можда ни нема, можда се задужио на све стране, али како да се не покаже пред људима! Па зар његова принцеза да оскудева у златним Фрозен капкејксима, торти на шест спратова и чоколадној фонтани! Онај туробни, деградирајући систем вредности од деведесетих не оклева.

Само је модернизован и квалитетно обојен ријалити бојама.

WELCOME TO MY CRIBS.


Не морате да гледате ни „Задругу“ ни „Кардашијане“ да бисте биле сељанке, свакако то јесте ако водите овакав начин живота. Ријалити већ живите, то сте ви.

Тужно.

Потрошачко друштво нас је толико узело под своје да од количине свега не стижемо ни да уживамо дуже од пар секунди у било чему. Таман за Инста сторy. Фокус изгубљен, погубљен, ко зна где. Не три хаљине у орману, односно у гардероберу, него 33. Ма и 333. Нема везе, нек се купи, нек стоји, нек закрпи понеку напуклу емоцију. Бар на три минута. Јер након 10, нећемо се ни сећати да смо било шта купили.

Као што се ни деца неће сећати баснословно скупих рођендана на којима је увек била цела група из вртића, или цео разред. Не. Деца памте емоције, оне које смо заборавили да им пренесемо. Та деца израстају у зомбије којима је све свеједно већ у шестој години. Па како и другачије кад им је увек и све доступно и дозвољено. Границе не постоје. Нема узбуђења више, то смо заборавили у прошлом веку. Купићемо мацаронсе, сликати их ипхоне-ом, окачити на Инста и чекирати се у фенси играоници. Ето, срећни смо.

Мегаломанија је попримила глобалне размере. Свега да буде у XXL величини. И свадбе за 300 људи, дечји рођендани за 50-100, крштења и славе у ресторанима, неколико торти, XXL кокице, XXL бургер, XXI чипс… Изгубио се осећај за пристојност.

Мислим да је леп гест захвалити се васпитачицама или учитељицама симболичним поклоном, али кад то прерасте у снобовски бес где се по детету даје по 2.000 динара, постаје крајње неукусно. Као што мислим и да је дегутантно поклањати „цифру захвалности“ на новоотвореном банковном рачуну. Верујем да постоје креативнија и скромнија решења.

Шта то беше култура и када су свуда около никле толике покондирене тикве? Покорили смо се малограђанском вредновању ствари самим тим што без поговора пристајемо на сваки суманути предлог. Да се случајно не обрукамо!

Сећате ли се какве смо ми имали рођендане као деца? Позовеш неколико најбољих другара кући, мама спреми сендвиче са шунком, парадајзом и ренданим качкаваљем, декорише их мајонезом и кечапом и спреми две врсте сока.

Домаће кифлице са сиром и руска салата. Торта чоколадна или воћна са гуменим медама и шлагом. Уживанција од пар сати док се ђуска уз „Рокенрол за децу“ и „Колибре“.

Дечји рођендани су били за децу, не и за њихове бучне родитеље који ће да циркају коктеле и виски док се журка не заврши. Мама дође по тебе након пар сати кад се журка заврши. Као поклон се носила књига, перница, рајф или аутић, а не играчке од неколико хиљада динара. Није ствар финансијске могућности, ствар је принципа и личних уверења које преносимо на децу. И коју поруку шаљемо својој деци ако се водимо оваквим системом вредности док први комшија који живи до нас нема шта да једе?

МИСЛИТЕ ЛИ ДА ЈЕ ОК УПЛАТИТИ ЛЕТОВАНЈЕ ИЛИ ЛУКСУЗНИ СПА ТРЕТМАН РАЗРЕДНОМ СТАРЕШИНИ ОД КОГА СЕ ДЕЦА РАСТАЈУ?


Не пада ми на памет да учествујем у тој шаради! А и зашто бих то радила? Ти људи раде свој посао. Дужност једне васпитачице је да се педагошки односи према деци и да их сачува док су родитељи на послу. И хвала им на томе.

Као што је и дужност лекара да спасава људе. Као што је дужност шалтерске раднице да обави свој посао за који прима плату. Као што је дужност свештеника да крсти дете без части од 50 евра „јер нико не даје мање од тога“.

Колективно смо као народ себе васпитали да тако исказујемо захвалност. До те мере да ће нас кривица појести ако се не одужимо за неку „услугу“ како доликује. Чак ће и они који стварно немају дати да се не обрукају.

Не желим да дајем такав пример свом детету. Деца у неком тренутку ипак треба да буду свесна света у ком живимо као и новца и одговорности коју он доноси.

Сања Јакшић

Извор: Блиц жена

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "“Не морате да гледате ‘Задругу’ да бисте биле сељанке, то сте ако водите овакав начин живота”"

  1. Dušanka Milosavljev каже:

    Sve je tako od A do Š. Svi to vidimo i svi znamo, a zašto nam se onda dešava to što se dešava i zašto živimo tako kako živimo?

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама