Брзо након рођења дете почиње да показује свој јединствени темперамент. Истраживачи у развоју деце су потврдили оно што родитељи који имају више деце знају из искуства. Свако дете је јединствено. Једно може бити пријатељски расположено и флексибилно, друго опрезно и стидљиво, треће живахније од друге деце.
Темперамент је скуп урођених црта које одређују дететов приступ свету, начин на који дете приступа свом окружењу, на који га разуме и реагује на њега, а посебно се види у ситуацијама промене и стреса. Ове црте утичу на развој (јединствене) личности детета. Оне су релативно трајне и стабилне од рођења. Никада нису лоше или добре. Kада говоримо о темпераменту, обично мислимо на начин реаговања на ситуације и догађаје из околине, које је карактеристицно за одређену особу. Наравно, нико не реагује баш увек на исти начин, али код скоро сваке особе постоји одређени облик понашања који је присутан у већини случајева. Важно је како се захтеви и очекивања околине поклапају са дететовим темпераментом.
Нека деца су бучнија и немирнија, некима је стало да се пуно мазе, нека су стидљива, нека деца још као бебе имају уредније ритмове спавања од друге деце… Родитељи вероватно различито реагују на различиту децу. Kада родитељи разумеју дететов темперамент, могу да избегну да криве себе за ствари које су нормалне за њихово дете са тим одређеним темпераментом, да предвиде ствари ствари/ситуације које су потенцијално проблематичне и тешке за дете и да препознају дететове снаге и позитивне особине. У складу са темпераментом детета могу да модификују своје родитељске приступе.
Не може се променити темперамент детета и тенденције у понашању које из њега произилазе, али се може помоћи детету да се боље носи са својим импулсима, да се боље прилагоди својој околини на начин који је прихватљив за обе стране, а да родитељи буду мање фрустрирани. Породично окружење и животна искуства воде промени.
Понашање детета на које родитељ има објективне примедбе најчешће није намерно понашање детета, већ оно над којим дете још није успоставило контролу.
ПРИМЕР: Разлика између тантрума (напад беса), који је темпераментом одређен (дете интензивних реакција са јаком вољом – реагује на разочарање, не може да се контролише) и оног који је намеран и манипулативан (научено понашање, раније је успевало да ослабу родитељско одлучно “не” и да доведе до циља), изгледају исто, али узроци реакција детета нису исти, па, према томе, ни реакције на ове две ситуације не треба да су исте.
Важно је да су реакције доследне и резултат разумевања. Дисциплиновање значи помоћ детету да развије самоконтролу и осећај за границе, да искуси последице свог понашања и научи на својим грешкама. Дисциплина не значи кажњавање или конфликт између родитеља и детета.
Ни један темперамент није идеалан за сваку ситуацију, сваки темперамент детету даје јединствене снаге и опасности. Родитељи це хвалити дете за црте које код детета процењују да су позитивне, а те исте црте, такође, могу бити извор бриге у другим ситуацијама. На пример, дете које је позитивног расположења ће бити весело и радовати се другој деци, али у напору да буде пријатељски настројено можда неће умети да се постави и избори за своје потребе. Друго дете ће можда лако прихватати нове активности, али родитељи се могу бринути око дететове процене када је у ситуацији да га нуде да учествује у нечему што може бити опасно.
ЦРТЕ ТЕМПЕРАМЕНТА
Главне димензије темперамента које доприносе стилу понашања детета:
Активност се односи на дететову моторну активност, колико се креће и колико је активно. Дете које је енергично, истражује околину, активно је чак и у досадним условима, с друге стране, немирно је, импулсивно и лако губи пажњу. Потребно му је скренути пажњу, омогућити услове да своју енергију троши на безбедан начин.
Активним бебама је тешко променити пелене, док су друга деца задовољна да само седе мирно и посматрају.
Дете које има низак ниво активитета често опажају као лењо јер је споро и често делује поспано. Важно је дозволити му да ради у свом ритму и не критиковати га. Позитивно је што не прекида активности на мале, недовршене целине, већ одржава пажњу.
Прилажење/повлачење је дететова карактеристична прва реакција на непознате људе и нове ситуације. Нека деца могу бити заинтересована да се придруже активностима, док су друга повученија и одбијају да учествују у активностима. Дете које прилази, радо прихвата нове ситуације и људе. Опрезно дете одбацује нове људе, ситуације или храну. Стидљиво је, зависно, споро се адаптира на промену. Потребно му је постепено уводити нове ствари и причати. С друге стране, мање ће бити импулсивно у адолесценцији.
Упорност је тенденција детета да остане уз задатак док га не заврши, стрпљивост, чак и ако је прекидано и наилази на препреке. Исто тако и тврдоглавост, неспособност одустајања, неспособност да сачека док му родитељ не задовољи потребе.
Расположење је тенденција детета да на ситуације у животу реагује претежно на позитиван или негативан начин. Дете које углавном реагује негативно, неће се претворити у увек раздрагано, али родитељи могу да науче да цене његову искреност, аналитичност и озбиљност. У супротном, дете је константно љубазно и треба му подршка да изрази своје потребе и мишљење.
Дистрактибилност (ниво концентрисаности и обраћања пажње када није посебно заинтересовано). Дистрактибилно дете је лако одвратити и скренути му пажњу од нежељене активности, али тешко је задржати га на жељеној. Задаци треба да су једноставни, објашњења јасна и кратка, ствари које одвраћају пажњу треба отклонити. Kористити технике комуникације: понављати детету, имати контакт очима, обраћати му се именом да се добије његова пажња, хвалити за обављено.
Интензивност (колико је дете бучно), ако је интензивно, више виче него што говори, емоције испољава у екстремима, потребно му је посветити више пажње. Супротност је дете које се повуче и заћути када је узнемирено.
Регуларност (предвидљивост биолошких функицја, као што су апетит и спавање). Позитивно код ирегуларности је што га промене не ремете, али има непредвидљиве шаблоне једења, спавања, физиолошких потреба. Увести ритам – да седи за столом или одлази у кревет у одређено време, а да се не тера да заиста једе или спава. За дете су распоред и рутина веома важни.
Сензорни праг (колико је дете осетљиво на физичке стимулације: додир, укус, мирис, звук, светло). Дете има снажну, неодложну и интензивну реакцију на своја осећања и осећања других. Такође има развијен осећај за укус, мирис, звук. Лако ће га узнемири јак мирис, јака светлост, гласна музика.
Адаптибилност (колико се лако или тешко дете прилагођава на промене, као што је нпр. промена активности, вртић…). Потребна је конзистентна и предвидљива дневна рутина. Позитивно, за дете које се споро прилагођава, јесте то да је мање под утицајем вршњака и теже ће улетети у опасне ситуације.
Родитељи уче и расту заједно са својим дететом. Њихов темперамент може бити исти или различит од темперамента њиховог детета. Али, разумевање темперамента детета може помоћи родитељима да успоставе позитивне механизме интеракције.