Prezaštićivanje dece vrlo je aktuelna tema i današnji roditelji često su na meti optužbi da svoju decu vaspitavaju „plišano“ i da su suviše brižni. Iako je sigurno mnogo onih koji u najboljoj nameri, a sprovodeći metod “plišanog vaspitanja” zapravo naude deci, isto tako je važno da ne brkamo plišano vaspitanje sa pozitivnom disciplinom, što je čest slučaj.
O ovoj temi razgovaramo sa Marijom Ršumović, defektologom i autorkom bloga Pitajte defektologa.
Iz svog iskustva, Marija potvrđuje da se danas često mešaju prezaštićujući stav prema deci i pozitivno vaspitanje.
– Kada govorimo o prezaštićujućem stavu pre svega mislimo na uskraćivanje iskustava deci, posebno u najranijem uzrastu. Na primer, kada se ne izađe napolje par dana, jer je hladno ili je sneg, klizavo… Ili kada deci ne dozvoljavamo da trče, šetaju po ivičnjaku, vrte se oko svoje ose, popnu na drvo. To su situacije u kojima roditelji, verujući da štite decu od nečeg što na njih može loše uticati, zapravo ih čuvaju od iskustava koja su im vredna i dragocena. – objašnjava naša sagovornica.
Ipak, prezaštićivanje nije samo fizičko. Roditelji su skloni tome da decu čuvaju od svih oblika razočaranja, negativnih iskustava ili bilo kakve frustracije u emocionalnom pogledu.
– I fizičko i emocionalno prezaštićivanje mogu da naprave problem u razvoju kod dece. Ali fizičko prezaštićivanje, posebno na ranom uzrastu, automatski uskraćuje iskustvo. A čim je uskraćeno iskustvo dolazimo do toga da su i istraživanje i igra ograničeni. A to znači samo jedno – da su deca sprečena da uče i razvijaju se onako kako bi trebalo.
Svako ko je proveo na dečjem igralištu makar i pet minuta, sigurno je odnekud čuo „Ne možeš ti to, ti si još mali“. Marija Ršumović slaže se s tim da ovo nije način da detetu skrenemo pažnju da za nešto nije dovoljno zrelo.
– Bilo koja vrsta nepoštovanja detetovih želja i njihovo ignorisanje, utiče na dete i detetovo samopouzdanje, kao što utiče na nas odrasle. Naravno, to ne znači da ćemo detetu dopustiti sve što želi i sve što mu padne na pamet, već se to „ne možeš, još si mali“ može reći i na drugačiji način. Npr. „Vidim da želiš …, još nije vreme da te pustim sasvim samog, ali hajde da vežbamo, pa da uskoro možeš to da uradiš.“ Priznavanje detetovih emocija i želja, šalju poruku da ih vidimo, što je bitno za dobar emocionalni razvoj. – objašnjava Marija.
Kod mnogih roditelja osnovni motiv prezaštićivanja je strah. Strah da će se dete povrediti, pasti, udariti se, strah da će biti tužno ili razočarano.
– Nekad je potrebno da se setimo kakvo je bilo naše detinjstvo, ali svakako i da smirimo sebe i naše emocije i objektivno razmislimo: da li ta igra ugrožava bezbednost deteta ili je to samo moj strah. Naravno, uvek možemo nešto probati i zajedno da uradimo sa detetom i tako pobedimo strah zajedno. – kaže naša sagovornica i objašnjava zbog čega je važno da budemo hrabri i dozvolimo detetu da ispituje svoje fizičke mogućnosti.
– Sve te igre u parku, dvorištu, kod kuće koje podrazumevaju kretanje razvijaju grubu motoriku. Utiču na razvoj posture, spretnosti, koordinacije pokreta što je važno ne samo za neki stariji dečiji uzrast, već znači i za odraslo doba. Zamislite da su vas roditelji podigli pred svaku prepreku koja se nađe na putu dok ste imali dve godine? Kasnije biste i te kako imali problem sa tim da prepreke savladate samostalno. – zaključuje Marija.