Ми смо се играли са оним што смо сами стварали. Наше играчке биле су песак, грана дрвета, креда, папир, селотејп, масне боје, столица, канап.
Тог јутра дечак се играо у башти иза старе куће. Чучао је бос међу редовима парадајза и краставца. У малу шерпу убацивао је земљу и из пластичне чаше доливао воду. Правио је блато. Радио је то врло пажљиво, било је важно да смеса не буде ни превише ретка ни превише густа. Мешао је земљу до жељене густине и онда је муљао кроз мале дланове, правећи лоптице. Рекао ми је да прави фарму за животиње. Велику фарму. Имаће оборе, имаће кокошињац, имаће и чардак за кукуруз и бунар за воду. И трактор. Животиње још нема. Баба му је обећала по једну од сваке наредне пензије, ако нешто не крене по злу. Показао ми је како је замислио њихову замену.
Све то ми је испричао и онда наставио мирно да се игра, тражећи крај ногу неку пластичну чашу од које ће направити бунар да животиње не би остале жедне.
Зрна кукуруза биће кокошке, пасуљем ће заменити патке и гуске, млади кромир ће стајати у обору уместо свиња. По који грумен земље и каменчићи биће мачке и пас, то још није одлучио.
Тог поднева били смо у огромној продавници дечијих играчака. Полице су пуне. Родитељи се тискају око њих, тражећи најбољу играчку за узраст свог детета. И ми смо међу њима. На метар од нас пластични лонац прича и пева. Пева неким лепим допадљивим гласом. Тај лонац, од раније ми познат, кошта око 4 000 динара. Величине је просечног лонца у ком се може припремити ручак за две особе. Замисао је да кроз одређени отвор дете убаци одређени облик. Kоцку, лопту, троугао. Kада погоди, лонац отпева нешто. И тако дете учи кроз игру.
Станем испред њега. Познајемо се са једног прегледа кад је успео да окупира Срнину пажњу. Хтела сам да јој га купим. Зато што сам однедавно постала родитељ, зато што ми је прво дете, зато што сам као и сваки други родитељ „болећива“ на овакве ствари. Онда се сетим дечака из баште. И његове фарме. И животиња које нема, на које чека, које можда никада и не стигну. Сетим се његовог усхићења док је својим длановима стварао нешто. Сетим се како шета замишљен по башти, тражећи одговарајуће каменчиће који би требало да лају или мјаучу. Сетим се упрљаних стопала и блатњавих руку које круне са клипа зрна да буду кокошке. Сетим се осмеха док ми је причао о својим плановима. Био је решен да направи највећу фарму икада, без обзира што му много тога недостаје.детињство фотографије алан леболе (36)
Заправо ништа му није недостајало.
Све што му је требало у том моменту јесу машта и креативност. Све остало нашао је крај својих стопала и у великој башти.
Погледам лонац. Стварно лепо пева. Kрај њега нека мелодика која дете треба да научи бројеве. Слична цена. Ништа испод неколико хиљада динара. Ништа распевано и паметно, а приступачно за, на пример, родитеље дечака из баште. За њих постоји посебна полица, на самом дну, са небрендираним играчкама од јефтиније пластике, наводно сумњивог квалитета.
Ми смо се играли са оним што смо сами стварали. Наше играчке биле су песак, грана дрвета, креда, папир, селотејп, масне боје, столица, канап.
Онда се сетим себе. Пре двадесет и пет година. Седим на поду собе. Мама и тата се у трепезарији натежу са мајстором око грејача који је рикнуо и тога како сад да га замене, а да не буде много, јер је инфлација и нема се, а треба се купати. Чујем све то, али се играм. Од кутије бомбоњере, коју је мама добила као поклон од срећне породиље (мама је бабица), направила сам касу. Направила сам и новчанице, разних апоена, да не буде „немам ситно“. Иза мене, на распалом троседу, послагани артикли. Све што сам имала у соби, преместила сам себи иза леђа и полепила цене. Ја сам била и купац и незадовољни купац и захтевни купац и продавачица и љубазна и надрндана. Све сам била. И инспекција.фотографије деца
Нисам имала као дете распевани лонац. Није га имао нико од нас. Имали смо лутке, аута, возиће. Једине две вредније играчке добила сам од тетке која је радила као пословођа у робној кући Борово. Била је то пластична кухиња са две шерпице и прибором и мала шиваћа машина. Нису певале, нису причале. Не знам да ли бих волела да сам имала играчке које данашња деца могу да имају. Можда бих се силно радовала неком распеваном лонцу или мелодици. То сада не могу да знам. Ми смо се играли са оним што смо сами стварали. Kо није имао популарни монопол сам га је покушавао направити. Наше играчке биле су песак, грана дрвета, креда, папир, селотејп, масне боје, столица, канбап. Правили смо чуда од тога. Играли смо се жмурке, компаније, полицајаца и лопова, фудбала, школице, ластиша.
Нисмо јурили покемоне, јурили смо се међу собом.
Нисмо имали таблете да нам родитељи њима запуше уста нити мобилне телефоне да нас науче селфијима.
Ми смо се огледали у барама после топлог летњег пљуска. Ходали смо боси. Лежали у трави. Пењали се на дрво. На јабуку. На плот. Једини распевани лонац који смо имали је био онај који ми распевамо, када граном ударимо у њега. Ми смо били дечак из баште. Спокојан, срећан, заигран, са укоченим осећајем за време. Били смо задовољни.детињство фотографије алан леболе (19)
Не сећам се како су нам родитељи „развијали моторику“ када није било распеваних паметних играчака које причају са нама. Али нико није остао дудук, јер тога било није. Време јурца. Свуда свега на дохват руке. Произвођачи играчака зарађују на болећивости родитеља који купују играчке намећући детету често свој избор. Станови нам се пуне јефтином и скупом пластиком коју наша деца изгустирају за једно послеподне. Одбаце их, грабећи рукицом за пластичном флашом или шналом за косу или даљинским.
Ми смо се огледали у барама после топлог летњег пљуска. Ходали смо боси. Лежали у трави. Пењали се на дрво. На јабуку. На плот.
Те вечери, још се није смркло, прошла сам крај баште у којој је био дечак. Последње зраке сунца хватала су зрна кукуруза и пасуља. Из обора је вирио млади кромпир. Листови убодени у земљу правили су хлад. Фарма и није фарма ако нема дрвећа. Могла сам да чујем камен који лаје. И грумен земље како глуми мачку. Била је то права фарма. Зато што је он тако замислио и пожелео и направио.
Он сада спава. Вероватно је нестрпљив да сване, да ођури у башту и настави да се игра баш тамо где је јуче стао, као да ништа не фали. Јер, ништа фалило и није.
Извор: Lola magazin