На текст на нашем сајту Пријатељи драги, немојте ме погрешно схватити… стигао је коментар који смо одлучили да пренесемо као засебан текст. Зато што мислимо да то заслужује. Без икаквих интервенција га преносимо у наставку.
Главни неспоразум између просветара и осталих људи је у томе што волимо да уопштавамо ствари. Наиме, рекла бих да су сви у праву. И ја сам просветар, а себе сматрам једним од оних који много раде. Јуче сам, на пример, цело пре подне правила радне листове за моје осмаке, тражила по интернету занимљиве материјале, преводила их итд… Дакле, за један час ми је било потребно неких три сата времена да бих припремила све што ми је потребно. Није сваки дан такав, али ако желите да се добро припремите за један “обичан” дан, заиста је потребно најмање сат и по времена, без прегледања тестова и слично.
Предност просвете је у томе што своје радно време могу да распоредим како мени одговара, дакле не морам да га сместим у одређени калуп, него оно што треба да урадим могу да радим у време које мени одговара, па макар то било и у поноћ. То онда многе доводи у заблуду да ми имамо времена на претек. Друго је чињеница да и међу нама има оних који заиста долазе на часове неспремни, отаљавају их како знају и умеју, а да за то не сносе никакве санкције. Другим речима, њихов нерад сви виде, деца причају, родитељи коментаришу (с правом), али они који треба да реагују ништа не предузимају. На срећу, у мојој школи су такви мањина. Та “мањина” је у ствари и оваквом платом награђена, а остали који раде су кажњени.
Што се тиче нашег распуста, у јуну се многи од нас заиста осећају психички потпуно исцрпљени и мислим да је то специфичност нашег посла.
А кад смо већ код распуста, не знам само зашто га само нама броје, кад у то време новинари на радију и телевизији прелазе на летњу шему рада, па гледамо све могуће репризе. А и наши политичари такође тада обустављају рад. Не знам да ли су некада новинарима мерили радно време, или водитељима програма. Исправите ме ако грешим, али волела бих да знам да ли и новинари (који су узгред и највећи кривци негативне кампање коју имамо) сваки дан раде тачно осам сати.
Најбоље решење нашег проблема би било мерење постигнућа сваког наставника различитим параметрима (постигнућа ученика, анкете родитеља, ученика, праћење рада наставника-секције, изложбе, пројекти, такмичења, ангажовања у школи, праћење његовог усавршавања, али не само да добије неке бодове, него и да примени у пракси). Када би све то било обавезујуће за све наставнике, онда би могли да одвојимо жито од кукоља. Зашто да примамо сви исту плату, ако не радимо исто? Онда би и ова хајка на нас можда била мања.
Вера