Депресија код деце и адолесцената помиње се још у седамнаестом веку, мада је двадесети обележен мишљењем да деца не могу да буду депресивна, и зато је ова болест дуго времена занемаривана и непрепозната као дијагностичка категорија. Од седамдесетих година прошлог века закључено је да се депресија може појавити током детињства и адолесценције. Овај поремећај све више се препознаје код младих, а подаци говоре да је депресија водећи узрок смрти у узрасту 11-24 године.
Више од 90 одсто покушаја суицида у овој доби директно се доводи у везу са депресивним поремећајем, односно злоупотребом психоактивних супстанци.
Како родитељи могу да препознају да је њихово дете депресивно и када треба да затраже стручну помоћ, колико је уопште развијена њихова свест о психичким поремећајима њихових наследника? Какве све постоје депресије и на које се све начине лечи, питали смо доц.др Милицу Пејовић-Милованчевић, специјалисту дечје психијатрије и начелницу Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље у Београду:
Постоје специфичности депресије деце и младих, чему родитељи и лекари морају да посвете нарочиту пажњу: иритабилност (нервоза), проблеми у социјалним релацијама деце с вршњацима,родитељима, наставницима, тренерима, избегавање игре и других облика забаве, честе главобоље и болови у стомаку, јер саопштавање да тело боли иде лакше него да душа боли, жалбе да су глупи и да нису популарни (смањено самопоштовање) и нагли пад успеха у школи.
Бунтовни механизми одбране
Депресивни адолесцент никад не тражи емпатију околине. Понекад показује мрзовољу, досаду, губитак интересовања, опседнутост изгледом или страх од тешких обољења. Неподношљиво им је да буду беспомоћни, па зато врло ретко имају класичне симптоме депресије: плачљивост, губитак апетита или несаницу. Као доминантан механизам одбране користе такозвани „ацтинг – оут“ (постају агресивни, бесни, љутити…)
Иако је клиничка слика депресије код деце и младих слична одраслим, постоје неке суштинске разлике које се могу сматрати последицом физичког, емоционалног, когнитивног и социјалног развојног ступња. Тако нпр. уместо израженог осећаја депресије, деца могу имати израженију лабилност расположења, наглашену агресивност, ниску толеранцију на фрустрацију, изливе беса по типу темпер тантруме( плакање, вриштање, ударање), соматске тегобе и/или социјално повлачење.
Подаци показују да 40-90 одсто младих с депресијом има још неки психијатријски поремећај. Најчешће дијагнозе су анксиозни поремећаји понашања, хиперкинетски поремећај с поремећајем пажње и злоупотреба психоактивних супстанци.
Пажљиво до дечје душице
Међу стручњацима влада мишљење да је број суицида код младих релативно подцењен, а један од главних разлога је стигматизација. Фактори ризика оваквог понашања су претходни покушаји самоубиства, депресивност, осећање безнадежности, злоупотреба психоактивних супстанци, алкохолизам, сексуална злоупотреба, ментални поремећаји, друштвена изолација, самоубиство у породици или међу пријатељима, негативне животне околности, проблеми с контролом беса, ниско самопоштовање, школски неуспех, хомосексуалност, проблеми идентитета, породични проблеми, проблеми учења и многи други.
Трајање депресивног поремећаја код младих траје од једног до два месеца, односно осам месеци у клиничкој популацији. И мада се већина опорави након прве депресивне епизоде, студије показује да се болест погоршава у прве две године између 20-60 одсто, односно до 70 одсто после пет година. Зато је неопходно на време реаговати, обратити пажњу на понашање, пажљиво пронаћи начин да отворите нежну дечју душу или потражите помоћ стручњака – наглашава др Милица Пејовић-Милованчевић.
Драматичне промене
Искуство наше саговорнице указује да родитељи, углавном, релативно касно реагују, поготово када је реч о младима у раној адолесценцији (период од 12-15 године) јер необично понашање обично везују за пубертет и биолошке промене. Постају свесни тек када дође до драматичне промене понашања, када дете јако попусти у школи, или када на телу примете ожиљке од самоповређивања. На жалост, врло честе личне исповести детета да им није добро, да им ништа не прија, да немају заједнички језик ни с ким у окружењу, родитељи не схвате озбиљно и једноставно то приписују њиховом узрасту.
Жељка Радуловић
Извор: biljeizdravlje.rs