Родитељи често не размишљају о томе какав утицај на даљи живот детета врше фразе које му упућују. А то је велика грешка. Шта деци не треба никад говорити, које фразе треба избегавати и како то учинити – говори дечји и породични психолог, ауторка пројекта „У контакту с дететом“, Јулија Данилова.
Почећу од малог, али веома сликовитог и упечатљивог примера како се речју може одредити дететова судбина.
Девојчица од око пет година у хипермаркету је случајно срушила робу с полице. Нешто се разбило. Мама је почела да страшно виче на њу. Поред фразе „како си смотана и неспособна“ била је и фраза „ништа не можеш да урадиш како треба!“
Дете до осам година када чује нешто слично не анализира ситуацију. Оно не размишља на начин: „Ох, мама је тренутно лоше. Моји баба и деда су је васпитали тако да стално води рачуна шта ће други људи о њој помислити. Јадна мама! То осећање кривице и агресија спутавају је у томе да у пуној мери испољава љубав према мени у овој баналној ситуацији! Јер то се свакоме могло догодити. Да, признајем, била сам непажљива. Али нисам урадила ништа лоше. У крајњој линији, нисам то урадила намерно.“
Заправо се догађа то да најближе и највољеније биће не подвргава критици мисао о томе да није вредно својој мами, већ та мисао силно набијена емоцијама постаје његово лично уверење.
Дете почиње да размишља отприлике овако: „Ништа не умем да урадим како треба!“ Зато што дете све што му се каже узима као истину. Оно сваку информацију о себи добија од родитеља. Сећате се, „судбина брода зависи од имена“…
Сада је у детету заживео програм „Ништа не вредим“. Каква је будућност таквог детета? Када сам у детињству била у пионирском логору, у нашој групи је био један дечак који је сам себе грдио шта год да је радио. Називао је себе и будалом и неспособним. Онда је сломио ногу. Једино њега су испецале пчеле. После сам сазнала да је погинуо. Несрећан случај. Шта мислите зашто? Нису уроци. Родитељско послање тако функционише.
И зато, када на консултацијама дођемо до таквих речи, маме напросто одбијају да поверују да је то озбиљно и да заправо тако функционише. Зато што се наједном уплаше. Јер оне су само желеле да њихово дете постане успешно.
До чега доводе негативне поруке које деци уливају родитељи?
„Смотан си и неспособан!“ – беспомоћност, апатија, лењивост, инертност, несамосталност, несигурност у себе.
„Престани да паметујеш!“, „Ћути – немаш појма“, „Немој бити мимо света. Буди као сви остали!“ – дете нема своје мишљење. Нема интересовања за спознајне делатности. Без иницијативе. Не испољава своје способности. Гуше се индивидуалност, лидерске особине, харизма. Дете не може испољити своје таленте.
„Не плачи“, „Престани да бесниш“ – одрицање дететових осећања. Дете не распознаје и не разуме своја осећања. Сузбијена интуиција. Човек не може да управља својим емоционалним стањем. Негативна осећања му разарају организам изнутра (психосоматске болести).
„Ништа не пипај, ја ћу то урадити!“ – дете престаје да ради било шта, чак и када се замоли. Беспомоћност, неодговорност, пасивност, несамосталност, инфантилност.
„Не лепи се за мене?! Одмакни од мене! Шта се држиш моје сукње!“ – дете губи интересовање за општење. Удаљује се и затвара.
„Још си мали за то!“ – инфантилност. Околина ће се опходити према њему као према детету. Никада неће одрасти. Неодговорност. Несамосталност. Одсуство мотивације. Подложан туђем утицају. Тражи партнера који ће му бити „родитељ“.
„Угледај се на Јанка, он је то урадио кад себе…“ – комплекс „нисам довољно добар“. Несигурност, ниско самовредновање. Тежња да се задовоље очекивања околине да би се заслужила љубав. Одсуство осећања личног достојанства.
Шта тера родитеље да изговарају фразе које дете очигледно програмирају на неуспех?
Родитељско васпитање. Ми проживљавамо уливене родитељске поруке, убеђења и директиве о томе какво дете треба да буде. Те директиве и убеђења нас веома ограничавају да будемо срећни, радосни и здрави. И наравно, ако ми сами нисмо срећни, нећемо моћи ни децу учинити срећнима.
Моја мама воли да каже: „Ако код вас буде све добро, и мени ће бити добро.“ Можда делује као добар начин да се на децу пребаци одговорност за сопствено стање, али није. Законитост функционише обрнуто: „Ако сам ја као мама, као жена и као човек срећна, ја својој деци преносим поруку: „Живот је леп, живети је радосно, интересантно!“
Убеђења нас спутавају да остваримо своје снове, да живимо живот онакав какав нам се свиђа. Од тога да градимо ваљан однос са вољеном особом.
Примери негативних убеђења или родитељских порука:
* Мораш да радиш шта ти се каже!
* Ја знам најбоље шта теби треба!
* Старији се морају поштовати! – а млађи? Ускраћивањем личних права на уважавање, на своје мишљење, на грешку, на лично искуство, нарушава се истраживачка активност, прекида се природно функционисање детета. Као последица, јавља се беспомоћност, неактивност, апатија, лењост.
* Мушкарци не плачу! – нарушава се природно пражњење емоција. Одражава се на здравље, долази до излива осећања у погрешно време, на погрешном месту, на погрешан, опасан начин.
* И мене су млатили па ништа – порастао сам у доброг човека – као прво, ми не знамо шта би било да га нису млатили. Тврдња „добар човек“ такође захтева детаљније истраживање. А физичко кажњавање води нагомилавању агресије код детета и потреби да се искали на слабијем. Такође се, првенствено и врло често, нарушава безбедност детета.
* Добро дете не поступа тако – развија се комплекс, или како се још каже – дистрес „ја нисам довољно добар“. Несигурност, безвољност, страх да се не изневере очекивања.
У предшколском узрасту можда и не стављате акценат на одређено понашање детета, али већ од првог разреда родитељи се жале: „Лењ је… неће да учи… агресиван је… само буљи у телефон… ништа га не интересује… буни се за све и свашта…“ Али зашто? Зато што смо све то ми свом детету поновили ко зна колико пута. Треба дакле разумети у чему је корен таквог понашања родитеља. А корен је у нашим убеђењима које су нам пренели наши родитељи и које смо ми већ пренели на своју децу.
Када дете не одговара нашим убеђењима како би оно морало поступати, код нас се јављају негативна осећања, чак и љубав почиње да се нарушава.
На консултацијама замолим родитеље да напишу списак ствари које их нервирају у дететовом понашању. Маме без задршке испишу и по неколико страница. Када поставим питање: „Шта вам се допада код вашег детета?“ – долази до збуњености, мук. „Па не знам!“ А када ће онда ваше дете то сазнати? Где је та ваша љубав?
Када разговарам с децом, она кажу да их мама не воли:
– Зашто то мислиш? – питам.
– Зато што виче. Зато што ме грди. Зато што се не играмо.
Дете изводи сасвим логичне закључке.
А маме кажу:
– Ја све разумем. Ја знам да на дете не треба викати. Али не могу да се обуздам, ни сама не знам шта ми је.
Како изаћи из зачараног круга очекивања од детета и разочарења од његовог стварног понашања?
То је велики индивидуални рад на преиспитивању порука које су нама уливене од наших родитеља, преиспитивању очекивања наших родитеља од нас, очекивања нас самих од нас самих и од детета. То је рад на прихватању себе онаквих какви јесмо, на праштању нашим родитељима, на опозивању наших очекивања од наше деце.
Онда ваша деца неће уписивати факултете да би вама показала диплому па да се почну бавити нечим сасвим другим. Него ће показивати интересовање за многе ствари без обзира на то што се вама те ствари не допадају. Биће самостална и одговорна зато што ви тада нећете из сопственог страха контролисати сваки њихов корак телефонским позивима.
Шта можете урадити самостално?
Сетите се шта су вама говорили родитељи о томе какво дете треба да буде, то јест каква су била њихова очекивања од вас.
Дефинишите своја очекивања од самих себе.
Дефинишите своја очекивања од детета.
Упоредите спискове и пронађите законитости.
Свесно изузимајте фразе с негативним порукама из комуникације с дететом.
Осмислите позитивну алтернативу за негативне поруке.
Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: Детињарије