„Дечаци не плачу“, звонило му је у глави, али сузе су кренуле саме

март 30, 2019
Ово је прича о Филипу. Заснована је на истинитим догађајима и ликовима.

Филип је посебан. То је било јасно од кад се родио – од самог почетка је био оно што се данас назива „индиго дете“. Плав, плавоок, бистрог погледа као да већ има велико животно искуство.

Био је изузетан у свим фазама свог развоја. Када је учио да хода, са девет месеци, придржавао се за мали кожни табуре, и мајка му је по том табуреу куцкала прстима измишљени ритам да га забави док стоји и балансира. Приметила је да он тај ритам својим ручицама беспрекорно понавља. Онда је ударала све сложеније деонице, и он је опет понављао. Одушевљено би цикнула сваки пут, а он би „отпевао“ тај њен глас. Затим је приметила да, када му пусти неку песму на ЦД-у, он пева терцу у односу на први глас, и већ тада, када је имао тек нешто више од годину дана, одлучила је да га упише у музичку школу чим буду хтели да га приме.

Усвајао је паралелно енглески и српски језик, и то сâм, уз музику и цртане филмове. Чак је енглески научио мало боље него српски, и понекад је бркао падеже у српском, и изговарао га са енглеским акцентом. Онда је почео да усваја фразе на другим језицима, чим би нешто чуо на реклами, телевизији, у некој песми…

Како је растао, родитељи су почели да се навикавају на његов брзи напредак у свим областима. Већ са три године је прилично добро писао сва слова, ћирилична и латинична, са четири је читао дуже дечје књиге и множио бројеве до 20. Онда је показао невероватан таленат за спорт. Летео је по фудбалском терену међу децом много старијом и крупнијом од себе, са лакоћом им одузимао лопту и слао је директно у мрежу. Тренери су се згледали, и већ након неколико месеци предложили родитељима да га пребаце у старију групу, како би могао да учествује на утакмицама између клубова.

Био је врло поносан кад је кренуо у школу. Одлично се сналазио у групи, а захваљујући кућном васпитању учитељица је имала само речи хвале. Једино је увек примећивала да му енглески мало смета у српском, али је понављала да то није неки проблем. Постављао је тешка, али занимљива питања, био је заинтересован за све области, а на одморима се играо са свом децом, дечацима и девојчицама, као и са аутистичном девојчицом из одељења која је једва говорила. Сви родитељи су желели да им се деца друже са Филипом.

Исте године је уписао и клавир у музичкој школи. На пријемном испиту је бриљирао, и неколико професора се заинтересовало за њега, и добила га је професорка којој традиционално додељују најталентованије, јер њени резултати на такмичењима не могу да се пореде са резултатима било којег другог колеге. Једва је чекао септембар, да почне да свира. Професорка је захтевала да се испише са фудбала, да не би повредио руку. Пристао је. Додуше, плакао је читава два дана, а онда је схватио да музику ипак воли више.

Филип се трудио у школи. Редовно је радио домаће задатке, свеске су му биле уредне. Учио је за контролне и писмене, није желео да на час оде неспреман. Клавир је вежбао, али је више волео да скида популарне песме. Професорка није била задовољна, желела је да га шаље на такмичења, „а то са Битлсима и Фредијем Меркјуријем не може“, љутито је понављала. Филипу није било драго када је она љута, али је његово уживање за клавиром док скида песме било јаче. Почео је да компонује.

У другом разреду, након описних из првог, почеле су праве, бројчане оцене. Задаци са текстом су му били мало тежи, јер је боље говорио енглески него српски, па му неки нису били јасни. Градиво је било сложеније, почело је учење чињеница. Филипови родитељи су тихо, кад Филип заспи, критиковали школски програм који се није променио из времена њиховог школовања, када није било ни Гугла, ни интернета, ма ни компјутера. „И онда је било смешно кад смо учили природни прираштај на Новом Зеланду, а замисли тек сад“, рекао би Филипов тата.

Професорка клавира у музичкој школи је све чешће звала Филипове родитеље, жалећи се да Филип не вежба довољно. „Да, слажем се да је забавно то што он уме да одреди тоналитет у којем ја говорим или тон када дувам нос, али од тога неће постати музичар. И то што он скида све што чује није добро. Он мора да свира по нотама.“ – љутила се. У трећем разреду му је на испиту дала четворку, у четвртом тројку.

Филип је и у основној школи ту и тамо добијао четворке, па и понеку тројку, нарочито из српског, али је на крају сваког разреда био одличан. Није волео да било која оцена буде поклоњена, и никада није молио учитељицу да га пита за оцену више. Она га је и даље стално хвалила, и као ђака и као друга, а нарочито као врло лепо васпитано дете. Умела је да каже, „Ја не знам да ми се икада пре овакво дете догодило, а имам велико искуство у раду са децом.“

У сузама се растала и од те генерације ученика и пустила их у пети разред.

Филип је био пун очекивања – нови наставници, нови предмети… Почиње учење још једног језика, француског, а већ је знао педесетак основних фраза које је покупио, ко зна како. Онда – мењање учионица, и наравно – нова зграда, физички одвојена од „малих“, деце од првог до четвртог разреда. Осетио је да је порастао.

Те године, професорка клавира му је бацила ноте на под, и рекла да је само губила време кад му је објашњавала прсторед прошлог часа. Рекла је да никад од њега неће бити музичар, и да јој само одузима време. Покупио је ноте, и рекао родитељима да више не воли музику ни клавир ни професорку, и молио их да га испишу из музичке школе. Родитељи су рекли да то не долази у обзир, и да је грех занемарити свој таленат. „Али, ја нисам талентован“, рекао је на крају, „видите да ми не иде клавир.“. Родитељи су остали неумољиви.

На првом часу француског у петом разреду, похвалио се да уме да броји до педесет на француском, а наставница је рекла да све што је икада знао сад заборави, и да увек има тако неки паметњаковић који мисли да много зна, а усвоји погрешан изговор, и после то не може да се исправи. На контролном из биологије је добио тројку, а из математике чак двојку. Када је мама дошла по њега, сакрио се иза њених леђа и плакао да га нико од другара не види. „Учио сам“, понављао је, а мама је понављала да оцена није важна, и да ће поправити лоше оцене ако се буде трудио. Објашњавала му је да је прелазак из четвртог у пети разред велика промена, али Филип је био неутешан.

Сатима је учио прво биологију, а затим и математику. Јавио се да одговара, али биологичарка му је рекла да није једини, да има много деце која желе да поправе оцену, и прво ће питати јединице, а математичарка је пристала, извела га на таблу и дала му задатак какав није видео у збирци. „Ето, Филипе“, рекла је, „Мораћеш још мало да се потрудиш. Овај пут ти нећу уписати ништа, али молим те да, ако желиш вишу оцену, више и радиш“.

„Дечаци не плачу“, звонило му је у глави, али сузе су кренуле саме пре него што се вратио на место. Деца су почела да се смеју, звали су га „женски петко“, упирали су прстом у њега. Сутрадан је осетио бол у стомаку пред полазак у школу.

Професорка клавира је, чинило му се, одустала од њега. На његовим часовима је причала телефоном, а често је каснила и по двадесет минута. Дешавало се да јој у учионицу дође колегиница са којом она крене да разговара, и као да заборави да је Филип на часу. „Одсвирао сам“, умео је да каже, само да би видео да ли уопште примећује да је он ту. „Одсвирај још једном, лева мало тише, потпуно си левом преклопио десну“, добацивала је из дна учионице. На глаткој површини полуконцертног Петрофа, гледао је њен одраз док прича са колегиницом и пије кафу.

У школи је највише волео часове енглеског, ту је знао да доминира. Причао је са наставницом слободно, без коришћења једне једине речи на српском, и био је срећан. Када је наставница питала ко жели да одговара, дигао је руку највише, и она га је прозвала. Перфектним британским акцентом је одговарао на њена питања, био је сигуран у себе. Деца су се гађала папирићима, причала, клацкала на столицама јер нису разумела енглески толико добро да прате шта Филип одговара, али није му сметало, осетио је чар успешности. Питања су била о Џоани, девојчици из лекције, која живи у једном америчком селу, и већ има 7 патената из области медицинских помагала. Причао је како би и он волео да постане славан, и да жели да измисли лек против рака, од којег је умро његов деда за којег је био много везан. „И за крај, Филипе“, рече наставница, наравно на енглеском, „како се зове Џоанина најбоља другарица?“. Знао је да је то име у самом дну лекције, сетио се и Џоанине и њене заједничке фотографије, али није био сигуран… „Мислим да је Џејн“, одговори са истим оним акцентом. „Размисли још мало…“. Срце поче да му лупа брже. „Џули…“, покушао је, свестан да није. „Нећемо сад нагађати“, рече наставница. Остави му још десетак секунди да размишља, деца су се умирила да чују тишину, и он је остао нем. Наставница рече, „Добро, Филипе. Овај пут четворка, мада лепо си знао. Просто, ниси ми показао да си се посветио нашем тексту, а то је, знаш, важно…“

Овај пут је Филип осетио оштар бол, као убод ножем у пределу груди. „Ја негде грешим“, понављао је у својој глави, „Само морам открити где.“

На полугођу је био врлодобар, и уложио је још већи напор како би на крају године бар био одличан, кад је већ јасно да не може имати све петице. Наставници су јасно представили систем просечне оцене, и схватио је да му за географију треба седам петица како би му закључила 5, а за српски шест.

На крају му је фалила само једна оцена за одличан, имао је успех 4,40. Решио је да се у шестом разреду потруди још више.

Добио је физику, нов предмет, а физика га је занимала кад и није знао да се то тако зове. Читао је енциклопедије за децу, научио све о клатну, убрзању и гравитацији и читао о Њутну. У току часа на којем је наставник предавао кретање, замолио га је да му помогне око питања које га већ дуго мучи. „Када би“, питао је, „свемир био празан, без иједне планете или звезде, или било ког другог тела, и кад би се појавила нека комета, и летела брзином од 100.000 километара на час, да ли би то уопште било кретање, јер не би постојало референтно тело?“. Деца су на пола питања почела да жагоре, није им било занимљиво. Наставник се нервирао јер је нарушен мир на часу. „Ти би мало да филозофираш, а, Филипе?“ са осмехом га је питао, и треснуо дневником о сто. „Доста приче! Ана, окрени се да не би добила један!“.
Филип је решио да се пријави на такмичење из математике. Наставница није прихватила, јер је претходне године имао закључену тројку. Понестајале су му идеје како да буде бољи.

Те године је завршавао музичку школу, и хтео је да на завршном испиту одсвира своју композицију. Искомпоновао је праву правцату свиту за клавир. Професорка није прихватила. Није ни тражила да чује композицију свог дванаестогодишњег ђака. „Али, послао сам је на такмичење у Смедереву и добио 100 поена, први сам“, похвалио се Филип. Професорка је наставила да куцка поруку на Вајберу. „Филипе,“ причала је док је палац летео по ситној тастатури, „кад ти будеш професор клавира, ти одлучуј шта ће које дете да свира на испиту. Мада, са оваквим радом, тешко да ћеш то икада бити“. Одложила је телефон, и погледала га право у очи. „Да видиш како се друга деца труде. Дођи на такмичење у мају, да чујеш Огњена. Млађи је од тебе, а већ свира Шопенове валцере. И Мина исто. Она је већ на Баховим трогласним инвенцијама…“ Једва је чекао крај године. Више није ни размишљао да упише средњу музичку… Када је положио испит и добио тројку, затворио је клавир и зарекао се да га више никад неће отварати.

У седмом разреду је добио хемију, али је већ знао да неће бити много добар из тог предмета. Одавно је изгубио самопоуздање. Разредна је приметила драстичан пад Филипових амбиција, и позвала је родитеље на отворена врата. „Он је диван“, рекла је Филиповом тати. „Наставници се слажу да је доминантан у овом разреду, притом је добар и васпитан. Не туче се, није дрзак, да само знате каква су данас деца… Срећни сте Ви са њим“, хвалила га је. „Али, бићу са Вама искрена – то што он има, тај његов капацитет и интересовања, то је тешко оценити. Ја знам да још дуго нећемо имати таквог ђака, тако свестраног, паметног и васпитаног, и ја разговарам са колегама да обрате пажњу на њега, да се не трудимо само око оних најгорих, али не вреди – они ми покажу контролни који је урадио за тројку или двојку… и ту свака прича престаје… Мада, сви знамо да ће он далеко догурати… Само, не би било лоше мало да се потруди, па много слабији од њега са лакоћом добијају те петице, а њега као да више ни не интересује…“ Филипов тата је рекао да ће поразговарати са њим.

После разговора са татом, Филип је решио да се пријави на такмичење из рецитовања. „То је бар лако“, мислио је. „Сâм бирам песму, ићи ћу редовно код наставнице да ме припрема“. Онда је схватио да неких припрема нема, и замолио ујну да му помогне. Одабрао је „Плаву гробницу“, и у току поподнева научио је напамет целу песму и прочитао много текстова о војницима сахрањеним у мору. Ујна је данима радила са њим, и када је коначно пристао да изрецитује песму пред родитељима, најежили су се, мајка је чак заплакала. Наставница је тражила да изрецитује пред разредом. Деца су дивљала, нико није слушао Филипово рецитовање. „Како Вам се чини?“, питао је наставницу поносно. „Имате ли неку препоруку, замерку, било шта?“ Наставница је тужно одговорила, „Извини, више сам пазила шта раде ови твоји дивљаци, нисам могла да се сконцентришем. Али, биће то добро. Пробај само мало тај изговор да поправиш, личи као да говори странац, хахаха…“. Разред се грохотом насмејао. Тог целог дана су га звали Странац.

На школском такмичењу је дисквалификован, јер је дечак из четвртог разреда прошао на општинско такмичење са том песмом, па нису хтели да обојица рецитују исто.

Филип се упињао да одржи врлодобар успех и у осмом разреду. Више није много учио, али је схватио да су му поени важни како би уписао гимназију. Желео је да студира медицину. Неколико наставника је звало његове родитеље на разговор, и сви су тврдили да је он изузетан, али да једноставно немају на чему да му дају петице. Притом, има неки проблем у говору, питали су да ли је рођен у Енглеској или Америци. Наставница историје је чак рекла да је видела његов резултат са уписа у школу, и да за својих 26 година рада није имала ђака са тако високим коефицијентом интелигенције. „И, то се види, знате…“ рекла је. „Његова интересовања, његов вокабулар, па друга деца не могу да му приђу на километар! А да видите само понашање на часу, и у дворишту. Ја их посматрам и мислим се, где расту ова деца, да ли их ико васпитава? А Филип, па то је нешто сасвим друго. Њега и када опоменем, он после часа дође да се извини. Можда Вам се чини да то није много, али јесте, деца су данас неваспитана и бахата. И ништа их не занима… Али Филип се не труди да добије пет, ја кад га питам он прича много шире од онога што ја тражим, а оно што тражим он не зна… Искрено, мени је баш било тешко што сам морала да му закључим три на полугођу, кад знам да зна више од свих петица заједно, и притом (конспиративно је утишала глас, као да се плаши да је прислушкују), већ је јавна тајна да двојке поклањамо – ко ће да долази у августу због нерадника? И онда испада да је Филип тек мало више од те поклоњене двојке, то јест, јединице…“

Филипови родитељи су се договорили да више не одлазе у школу. Када би видели неког наставника на улици, бежали су у најближу продавницу у страху да ће их зауставити и почети причу о Филипу и раскораку између његових способности и оцена.

На крају осмог разреда, ђак генерације је био Јован. Јовану су родитељи плаћали приватне часове још од трећег разреда, и захтевали петице од њега. Он се плашио родитеља, учио је да не би добијао батине, и врло ретко је добијао четворке, а мање од четворке никада. Јован је позвао Филипа на колаче да га части за престижну награду. На билборду близу школе су биле слике ђака генерације са општине. Јованова фотографија је била у средини. Два другара су стала испред и урадила селфи. Јован је одмах поставио слику на Инстаграм са коментаром „Два Јована и један Филип ЛОЛ“.

Филип није имао поене за гимназију. Уписао је Трговачку школу. Филипов тата је рукама и ногама копао да добије неки пројекат у Хановеру. Успео је. Отишли су сви, и Филип је одмах прескочио свој, и пребачен је у старији разред. „Изузетно дете“, рекао је директор школе када га је упознао. Филип је срећан. Повремено опет седне за клавир и одсвира „Боемску рапсодију“ за друштво. Већ су писали чланак о њему у школским новинама. Заљубио се у једну Лару.

Аутор: Маја Бугарчић, Филипова кума

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


13 коментара на "„Дечаци не плачу“, звонило му је у глави, али сузе су кренуле саме

  1. Nina каже:

    Čitam i plačem! I ja sam imala jednog Filipa, sad je na fakultetu, privatnom jer za drzavni nije imao poena, gitaru ne svira, jer ga je profesor proglasio netalentovanim! Nismo imali srece da odemo u inostranstvo! U ime svih Filipa, talentovanih i drugacijih, profesori potrudite se!

  2. Borjana каже:

    Hvala na lepoj priči. Do kraja sam se plašila da će Filipa totalno upropastii! Srećan kraj 🙂

  3. Čačanka каже:

    Divna priča, hvala što ste podelili. Filipu šaljem pozitivnu energiju 😊

  4. Mama dva Filipa каже:

    Dugo nisam pročitala ovako lepu priču. Plačem, ježim se, čitam ponovo. Velika osuda sistema, društva i škole. Baš kao u životu, svuda postoji neka učiteljica i neka razredna koje razmišljaju izvan okvira, i more onih drugih koji decu vide kao gomilu đavolčića koje treba preživeti i nikad ih više ne videti kad završe osmi razred. Ja ovu priču vidim kao priču o svakom detetu. Vrlo lako se daju kvalifikacije “glup”, “lenj”, “nezainteresovan”, a svako to dete ima nešto u sebi što treba razvijati, i čemu treba dati primat u odnosu na školske okvire. Ipak, za to nam, izgleda, trebaju bolji kadrovi, i nije dovoljna jedna učiteljica i jedna razredna.
    Hvala Filipovoj kumi na ovoj emotivnoj priči, molim se za sve Filipe, naročito za one koji nemaju ovakvu podršku u kući ni mogućnost da pobegnu u Hanover gde će ih ceniti više nego u njihovoj zemlji.

  5. Seka каже:

    Divna topla priča o tome kako škole kvare genijalnu decu i kako ih prosvetni sistem ukalupljuje. Samo mi nije jasno kako to da tako genijalnom detetu ne sine u glavi da sedne da nauči ono što se od njega traži, pa neka su i gluposti, ili da vežba ono što mu nastavnica muzičkog zada. Ako je on već imao šira znanja nego što se u školi traži, pa što nije bolje uradio maturu? Roditelji treba da znaju da škole rade po nastavnom planu i da se realizacija tog nastavnog plana vrednuje na maturi. Isto tako i ispit u muzičkoj školi. Velika je odgovornost imati nadareno dete, a u ovom slučaju roditelji su podbacili 90%. Žalim to dete, ono je eksperiment ambicioznih roditelja. Običan seljak iz Vražogrnaca bi znao da nauči dete da mu na prvom mestu idu obaveze, pa posle šire interesovanje. Ono se i zove šire jer postoji pretpostavka da je savladano uže.

    1. Katarina каже:

      Seko, uvek je najlakše davati ocene kada su tuđi životu u pitanju. Očigledno niste imali tu sreću, ali i odgovornost da imate ovakvo dete, stoga ne biste ovako olako cenili. Ako čitamo Vaše redove stiče se utisak da je sve tako jednostavno i lako, samo eto roditelji nisu imali sluha, umeća, volje, želje da dete poduče kako treba, te su zarad svog ambicioznog eksperimenta podbacili kao roditelji, kako Vi kažete. Nijedan odgovoran roditelj sa svojom decom ne eksperimetiše. Roditelji ovakvih genijalaca znaju koliko je truda, rada, odricanja, upornosti, optimizma potrebno da se ovakva deca potpuno ne obeshrabre i ne dignu ruke od svega, na prvom mestu sebe. Ako probate da iskoračite van kalupa u kome ste, shvatićete koliko su Vaše reči ogledalo sistema u kome smo. Jedno je sigurno, niti je Filip za žaljenje, štaviše, o njemu će se tek čuti, niti bih želela da ljudi poput Vas budu u prilici da određuju put deci i pored toga što verujem da su Vam namere čestite i dobre. Tekst je upravo opomena sistemu, školstvu i svima koji smatraju da je kalup obavezan i normalan, upravo kako ne treba. Dakle nisu podbacili roditelji, njima svaka čast na svemu, podbacio je sistem. Samo je pitanje, hoćemo li ga menjati ili ne?

      1. Ivana каже:

        Baš tako, Katarina!. Čini mi se da Seka razmišlja upravo kao nastavnici iz ovog teksta, radi kako ti se kaže, i ne filozofiraj mnogo. Ovaj tekst se lako može primeniti na svako dete, genijalno ili ne, levoruko, nespretno, ili dete sa disleksijom, na bilo kog malog čoveka koji ne može da uđe u besmislene okvire školskog sistema. Već od 5. razreda nastavnici uspeju da ih ubede da su glupi ili da se ne trude dovoljno, i to im ostane za ceo život, svoje talente ni ne otkriju, samopouzdanje nestane. Ja naprotiv mislim da su roditelji u ovom tekstu odradili odličan posao – upisali su dete u državnu, ne privatnu školu, nisu žurili niti ga upisivali ranije, prepoznali njegove talente. Kad su videli da među nastavnicima sagovornika nema, prestali su da idu u školu, i isplanirali odlazak u inostranstvo. Da li je trebalo da mu iseku krila kako bi nastavnici bili zadovoljni?

      2. Lilijen каже:

        Kako smo samo neodgovorni prema jednom životu prema hiljadu života.. mi prosvetni radnici mi roditelji mi društvo.. Kako ne mozemo da pustimo inteligentne jedinstvene pametne da budu ono što jesu i da samo krenu svojim širokim putem u buducnost.. Jer oni nam otvaraju vidike… Sreca što postoje mjesta gdje mogu da budu ono što jesu..

    2. Kobra каже:

      Seko, da ti nisi ta nastavnica klavira???

  6. Seka каже:

    Ниједан нормалан родитељ не експериментише свесно са дететом, човек улаже највише што може у њега, увек са најбољом намером. Ми немамо приручнике за то. Али родитељ мора бити свестан и грешке. Надарена деца врло лако стичу утисак да су неуспешна, јер нису стрпљива, не прихватају сувопарно и неинтересантно градиво кад већ негде постоји нешто много интересантније и то им је доступно, сматрају да је учење са понављањем губљење времена и сл. Одговорност тих срећних родитеља је да науче дете да прихвати и непријатне обавезе као и пријатне. Интелигенција и надареност нису гаранција успеха, за то су потребни дисциплина, стрпљење, рад… Наставници просто имају превише ђака да би задовољавали потребе сваког детета појединачно, нарочито ако виде да детету недостаје труд, а не услови за рад, односно није дете коме треба посебна помоћ. Ја имам дете и да има сличан проблем, не бих престала да долазим у школу него бих питала наставника шта конкретно могу ја да урадим. Наставници су, колико видим, волели то дете и на све начине указивали да недостаје само рад. Јер да је било другачије, понављам, дечак би са много вишим успехом положио матуру. А да ли школа покресује крила, о томе се може нашироко. Из те исте школе излазе и надалеко тражени научници и стручњаци.

  7. Marija каже:

    Meni nije jasno kako profesorica engleskog nakon tako tecnog razgovora na engleskom o tekstu i cinjenicama iz teksta i svega, ona insistira da joj Filip kaze ime neke tek usput spomenute prijateljice od glavnog karaktera price. Prvo, to ime djevojcice nije engleski, to je samo jedno bezvezno ime, i drugo, ako je razred pravio kaos za vrijeme usmenog ispita niko nije ni cuo jel rekao tocno ime ili netocno. Nije da je Imala komisiju tamo koja provjerava, ili kamere. Ako dijete ne zna ime nakon svog tog pokazanog znanja, reci mu ti sta ima veze, vec je pitanje samo po sebi glupo i nepotrebno. Ali valjda i ta profesorica ima neke svoje komplekse pa mora da se dokazuje sama sebi. Ako joj je razred bio u kaosu bez discipline jasno je kakva je kao profesorica. Jedna je stvar kad ti neki ucenik pametuje pa ti kao profesor inteligentnim putem napravis da vidis da on ne zna, a druga je stvar ako neko stvarno zna i samo ti pokazuje da zna, odgovara mirno na pitanja i to je to. Trebala je ta profesorica i svi drugi profesori, predvidjeti da ce druga djeca drecati, i dati im nesto da rade, neki sastav, ili ispit, ili bilo sta a ona posvetiti se Filipu koji kao i svaki drugi ucenik, zasluzuje svojih 10-15 min usmenog ispita. Hajde sto skolski sistem ne valja, ali ti kao profesor bi trebao to sam da znas. Po meni je ta profesorica nula. Placi Filipe, isplaci se, a onda kad u Njemackoj pokazes i dokazes da si najbolji i postanes neko vazan jer to ce tako biti, vrati se natrag i suoci se s problemom koji si imao kod kuce, posjeti svakog profesora i uvidi koliko je svaki od njih mizeran, i samo onda ces moci krenuti dalje, kad ti sam vidis da nikad nisi bio kriv ti. Ako ikad postanes neki vazan politicar koji odluci mijenjati skolski sistem, racunaj na mene! Imat ces podrsku 100%. Velika pusa i pozdrav tvojoj teti koja je objavila ovu pricu. Marija- profesorica engleskog u Spanjolskoj

    1. Milan каже:

      Odavno nisam pročitao ovako dobar tekst. Događaji o kojima piše autorka su nam svima poznati. Imamo školstvo, osnovno i srednje, koje se fokusira isključivo na prostu reprodukciju. Svako dete malo analitičnijeg duha teško da će se snaći i naći u tom našem “štreberskom” školstvu. Ukalupljivanje po svaku cenu i apsolutni kriterijum umesto relativnog (otuda poklanjanje dvojki i lažni utisak kako eto “niko od dece ne radi”, “sva su nesposobna, lošija od generacija pre” i sl.) Sve su to posledice pogrešnih premisa i izrazito loših kadrova u obrazovanju. Prosto reproduktivno obrazovanje koje ne neguje i ne vrednuje ništa sem reprodukcije i ne može iznedriti ništa pametno. Otuda nam samo ćerke imaju uspeha u osnovnom i srednjem obrazovanju. Nije u pitanju moj utisak, već zvanična istraživanja kažu da je takav način učenja familijarniji ženskom polu. Naše sinove teramo iz škole i pogrešno nazivamo lošim đacima jer ne razumemo šta škola treba da bude. Ne bih da vređam bilo koga, ali naše učiteljice (većinski) i nastavnice (većinski) nisu sposobne da koncipiraju i realizuju nešto bolje. Opet, da se niko ne naljuti ali eto guramo ovako na isti pogrešan način već decenijama pa da neko to ima znanje i volju da popravi, desilo bi se do sada. Visoko školstvo je drugačije, tamo nemamo prostu reprodukciju i apsolutni kriterijum kao ni dominaciju jednog pola.

  8. Jelena каже:

    Toliko me je rastužio ovaj tekst. Svaka rečenica je suva istina. Obrazovanje… poštovanje i uzdizanje mediokriteta. Nikada nećemo biti bolji. Moj sin je odlazio iz škole zbog vršnjačkog nasilja, direktorka i psiholog složno su rekli vaše dete je superiorno nad decom iz razreda i zato ga tako tretiraju… Znači ako si bolji nestani…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама