Да ли сам ја лоша мајка?
Имам ћерку од 17 месеци. Од рођења је доброћудно и пријатељски настројено дете. Када идемо код некога у посету увек има потребу да покаже све своје способности и таленте. Веома воли да буде у центру пажње. Ово може бити и зато што је прво унуче са обе стране у великој породици те је обасипана пажњом и љубављу.
Последња два месеца су изузетно тешка-напорна. Постала је јако пркосна. Знам да деца у одређеном узрасту и јесу таква, али у поређењу са њеним вршњацима, а из разговора са запосленима у јаслицама увидела сам да је њено понашање много више од очекиване фазе. На пример, играње са утичницама. Иако су оне код нас у кући заштићене, мислим да треба да научи да је то опасно. Када почне да дира утичницу ја јој кажем да не сме, покушавајући да јој скренем пажњу на нешто друго. Онда она почне да се баца по поду, вришти и удара се и опет иде назад ка утичници. Када се ово понови три или четири пута, одведем је у кревет и дам јој 10 минута да се смири. Чим изађе из своје собе опет директно иде ка утичници. И све ово може да траје сат времена!
Доследна сам у својој намери и не одустајем. Моја ћерка је постала невероватно тешко дете и ја сам тотално исцрпљена. Из тог разлога чини ми се да сам ја ужасно лоша мајка, и то ми све теже пада. Шта би требало да урадим другачије? Не разумем због чега моја ћерка која је увек добијала пуно позитивне пажње тражи толико негативне пажње? Да ли можете да ми помогнете?
Очајна и исцрпљена мајка
ОДГОВОР:
Прво мало о вашим осећањима везаним за то да сте Ви лоша мајка. За мене је лоша мајка она која се свакодневно суочава са негативним последицама својих поступака или пасивности, а и даље не ради ништа да то промени. “Довољно добра мајка“ је она која преузима одговорност за своје грешке и која активно тражи нове путеве, управо као што ви и радите.
Ваша ћерка има 17 месеци и развила је оно што ми зовемо “синдром постмодерне принцезе.“ Део објашњења за развој овог синдрома лежи у „позитивној“ пажњи коју Ваша ћерка ужива у породици. Деца се наизглед осећају сјајно, а у ствари постају изузетно изолована и очајна. То је широко распрострањена заблуда. Кључ промене се налази у Вашим речима: „Не разумем због чега моја ћерка која је увек добијала пуно позитивне пажње тражи толико негативне пажње.“ Проблем је иначе предугачак да би се о њему расправљало у овом тренутку, реч је о заблуди да је деци потребна „позитивна“ пажња, пре него „негативна“ пажња. Из мог искуства деци не треба ни једно ни друго. Њима је једино потребна ваша присутност, свесност, топла пажња.
Ваша ћерка је преоптерећена „позитивном“ пажњом, односно пажњом коју одрасли доживљавају као позитивну (брижност, уздизање,похвале). Овакав облик пажње деца од годину и по дана доживљавају као израз љубави зато што у потпуности верују својим родитељима. Али како расту са тугом констатују да „позитивна“ пажња не садржи све потребне хранљиве материје. Ово води ка чињеници да родитељи описују дечије понашање као пркосно, антисоцијално, и нељубазно. Дете у ствари покушава да допре до особа које се крију иза родитељске улоге и „стратешке“ позитивности.
Замислите ћерку као део љубавне везе у којој се не осећа баш најбоље. Њено вам понашање говори: „Драги Мама и Тата, пуно вас волим и не могу да замислим да бих икада имала друге родитеље, али морам вас упозорити да се са вама не осећам баш најбоље. Примећујем да се изнервирате када комуницирам са вама на овај начин али то је једини начин за који ја знам.“
Девојчица не покушава да привуче „негативну“ пажњу. Покушава нам рећи да пажња у овом облику није довољна и да је спремна да буде мета негативне пажње онолико дуго колико родитељима треба времена да се промене.
Употреба „тајм аута“ је по мом мишљењу признавање пораза и преношење одговорности и кривице на дете, зато је, у ствари, охрабрујуће што Ваша ћерка под притиском не попушта. Поновни одлазак ка утичници неће бити из пркоса, већ зато што је она јака, храбра и упорна да се супротстави вашој поруци, док је Ви као одрасла особа не разумете и адекватно промените своје понашање. Стратегије којима се тренутно користи, су из мог искуства, поклон за Вас, јер Вам омогућавају да размислите о сопственој слици родитељства и прилагодите је ситуацији.
Можете наравно, да будите доследни и посматрате Вашу ћерку као неваспитано и пркосно дериште које не испуњава Ваша очекивања. Ако сте тако изабрали, стратегија је јасна: хвалите је када уради нешто што Ви сматрате да је исправно, игноришите је када уради нешто погрешно. Ово је често ефикасан начин да манипулишемо децом. Али Ваша ћерка ми се чини исувише здравом и снажном да би се томе повиновала. Као и многи други модерни родитељи стојите пред животним избором: настојати да се „измигољите“ из животних невоља, или ћете гледати на понашање свог детета као на изазов за разумевање самих себе из чега ће проистећи конструктиван утицај на целокупан породичан живот? Ја Вам предлажем другу опцију.
Како ја видим ствари, Ваша ћерка је била успешан „пројекат“ одраслих. Што значи да Ви свесно тежите томе да од ње примате само најбоље. Сада почиње развој здравог, вољеног и хармоничног детета. Девојчица је здрава, вољена, јака, али на путу ка веома нехармоничној унутрашњости и таквом односу према свету. Заборавио сам, родитељске жеље да се представе као поштени, комплексни, топли и ирационални људи какви и јесмо, а што деца највише и требају, зна се сакрити иза амбиције да будемо „добри родитељи“.
Џеспер Џул
Извор: familylab