Многи родитељи имају проблема с малишанима који једноставно не слушају.
Ипак, ретко који родитељ жели да буде досадан и стално понавља једно те исто или примењује војничке методе, па многи приступају пријатељски и настоје да приволе на сарадњу пристојном молбом. То се чини као разуман приступ, посебно што исту методу примењујемо и у комуникацији с одраслима.
Бити пристојан у данашњем друштву значи постављати индиректне захтеве, као што је на пример „можете ли ми додати со?“. Уколико ово питање схватимо дословно, као што то деца обично чине, оваквим питањем не постављамо захтев него заправо питамо особу може ли она или не додати со. Исто тако, када питамо дете „можеш ли да подигнеш играчку с пода?“ дете то схвата као понуду могућности да каже „не“ или „да“, а ми то схватамо као директну наредбу, али уобличену на пристојан начин. Ако дете каже „не“, родитељ се наљути, а потом и дете које остаје збуњено.
Избегните надметање у снази
Оно што можемо дати детету је избор како и када ће нешто урадити, али не и избор хоће ли или неће нешто урадити. Малишани стално траже начине да задобију више контроле, па је за очекивати да уколико му се пружи прилика да о нечему одлучује, да ће одлучити у своју корист. Тиме се упуштате у тзв. надметање у снази воље.
Припазите на тон гласа
Истраживања су показала да деца пуно лакше сарађују уколико је тон гласа родитеља угодан. Исто тако, пожељно је користити магичне речи „молим те“.
Када дајете детету савете шта желите да учини, важно је да врло јасно то и речима кажете, како би дете у својим мислима визуализирало одређено понашање. Пуно је ефективније рећи „молим те, Лука, иди у своју собицу и поспреми бојице са стола у ону плаву кутијицу“, него „јесам ти рекла да одмах поспремиш бојице?“, јер тиме постављате реторичко питање које неће произвести никакав ефект. И не заборавите да се захвалите детету уколико је послушно, јер ће се тако осећати цењено и следећи пут лакше прионути задатку који сте га замолили да учини
Дајте им избора
Најбоље је детету понудити два избора од којих вам оба одговарају. Дете треба питати „желиш ли да обучеш јакну или онај зелени дукс у вртић?“. Тиме сте добили вин-вин ситуацију, а детету дали осећај да има право на одлуку и контролу. Ако му поставите питање „шта желиш данас да обучеш за вртић?“, одлука ће бити претешка, дуготрајна, а могућа су и нећкања и незадовљство.
Парафразирајте питање
Уколико се држите чињеница када формулишете захтев, нећете погрешити. Уместо да кажете „твоја соба је у нереду, хоћеш ли одвојити пет минута времена како би покупио одећу с пода?“ радије реците „ако твоја одећа није у корпи, неће се ни опрати, па одвој пет минута и убаци је у корпу за веш у купатилу“.
Кућне обавезе:
Уместо да кажете „хоћеш ли нахранити рибицу?“ радије реците „рибица је тако гладна, време је да је нахраниш“.
Игра и ТВ:
Уместо да кажете „хоћемо ли сада угасити ТВ и радити нешто друго за промену“, реците детету „завршио се цртани, па сада идемо напоље у паркић“.
Облачење:
Уместо да кажете „хоћеш ли обући патике јер каснимо“, кажите „патике треба да буду на ногама, јер крећемо“.
Оброци и избор јела:
Уместо „желиш ли грашак за вечеру?“ реците „данас имамо грашак с рижом за вечеру“.
Учење на ношу:
Уместо „мислим да је време да почнеш да пишкиш у ношу, јеси ли спреман?“, кажите малишану „идемо да седнемо на ношу, желиш ли Пепу или Ноди сликовницу?“.
Спавање:
Уместо „изгледаш уморно, јеси спреман за кревет?“ кажите детету „Време је за спавање“.
Одвајање:
Уместо „је ли у реду да мама сада оде?“ реците му „мама сада иде и сада ћеш се супер забављати са баком“.
Извор: Клинфо